Aḷḷāh Te’āla opisuje kraj i upozorava one koji se suprotstavljaju putu mu’mīna:

وَمَنْ يُشَاقِقِ الرَّسُولَ مِنْ بَعْدِ مَا تَبَيَّنَ لَهُ الْهُدَى وَيَتَّبِعْ غَيْرَ سَبِيلِ الْمُؤْمِنِينَ نُوَلِّهِ مَا تَوَلَّى وَنُصْلِهِ جَهَنَّمَ وَسَاءَتْ مَصِيرًا

„A onoga ko se suprotstavi Poslaniku, nakon što mu jasno bude pokazana Pravi put, i slijedi put koji nije put mu’mīna, prepustit ćemo ga onome što je izabrao i baciti ga u Džehennem – a loše je to konačno odredište!“

(En-Nisā: 115)

 قال الحسن البصري: ﴿ومن يشاقق الرسول﴾ أي: يُفارق، ﴿ويتبع غير سبيل المؤمنين﴾ يعني: غير دين المؤمنين.

El-Ḥasan el-Baṣrī je rekao: "Riječi Uzvišenog: „A onoga ko se suprotstavi Poslaniku“ tj.:  "onoga ko se razdvoji (odvoji)." A Riječi: „i slijedi put koji nije put mu’mīna“tj.: drugi dīn - mimo dīna mu’mīna."

تفسير مجاهد ص٢٩٢، وأخرجه ابن جرير ٧/٤٨٤، وابن أبي حاتم (٤/١٠٦٦)

- قال مقاتل بن سليمان: ﴿ومن يشاقق﴾ يعني: يُخالف، ﴿ويتبع غير سبيل﴾ يعني: غير دين المؤمنين

Rekao je Mukātil bin Sulejmān:

Riječi Uzvišenog: „A onoga ko se suprotstavi“ tj.: "onoga ko se suprotstavi". A Riječi: „i slijedi put koji nije put mu’mīna“ znače: drugi dīn - mimo dīna mu’mīna."

تفسير مقاتل بن سليمان  (١/٤٠٧)

- عن عبد الله بن عباس، أنّ النبي ﷺ قال: «لا يجمع الله أمتي -أو قال: هذه الأمة- على الضلالة أبدًا، ويد الله على الجماعة».

Od ‘Abduḷḷāha  bin ‘Abbāsa se prenosi, da je Vjerovjesnik ﷺ rekao: „Aḷḷāh nikada neće okupiti (sakupiti) moj ummet – ili je rekao: ovaj ummet – na zabludi. Aḷḷāhova ruka je nad džemā'etom.“

أخرجه الترمذي ٤/٢٤١ (٢٣٠٦) مختصرًا، والحاكم ١/٢٠٢ (٣٩٨-٣٩٩))

- عن عبد الله بن عمر، قال: قال رسول الله ﷺ: «لا يجمع الله هذه الأمة على الضلالة أبدًا، ويد الله على الجماعة؛ فمَن شَذَّ شَذَّ في النار

Od ‘Abduḷḷāha  bin ‘Umera, da je Allahov Poslanik ﷺ rekao: „Aḷḷāh nikada neće okupiti ovaj ummet na zabludi. Aḷḷāhova ruka je nad džemā'etom; a onaj ko se izdvoji – izdvojio se u Vatru.“

أخرجه الترمذي ٤/٢٣٩-٢٤١ (٢٣٠٥)، والحاكم ١/٢٠٠ (٣٩٢))

Od ʿUmera ibn ʿAbdul-ʿAzīza – putem Mālika – prenosi se da je rekao:

عن عمر بن عبد العزيز -من طريق مالك- قال: سَنُّ رسول الله ﷺ ووُلاةُ الأمر مِن بعده سُنَنًا، الأخذُ بها تصديق لكتاب الله، واستكمال لطاعة الله، وقوة على دين الله، ليس لأحد تغييرُها ولا تبديلُها ولا النظر فيما خالفها، مَن اقتدى بها مُهْتَدٍ، ومَن استنصر بها منصور، ومَن خالفها اتَّبع غير سبيل المؤمنين، وولّاه الله ما تَولّى، وصلّاه جهنم وساءت مصيرًا

„Aḷḷāhov Poslanik ﷺ i nosioci vlasti poslije njega uspostavili su sunnete (pravila i prakse). Njihovo slijeđenje je potvrda Aḷḷāhove Knjige, upotpunjenje pokornosti Aḷḷāhu i snaga za Aḷḷāhov dīn. Nikome nije dozvoljeno da ih mijenja, iskrivi, niti da posmatra ono što im se suprotstavlja. Ko ih slijedi – na Pravom je putu; ko mu pomaže – bit će pomognut; a ko im se suprotstavi – slijedio je put mimo puta mu’mīna. Aḷḷāh će ga prepustiti onome što je izabrao i uvesti u Džehennem – a kakvo je to loše konačno odredište.“

أخرجه ابن أبي حاتم (٤/١٠٦٧)

قال الشافعي: لا يصليه جهنم على خلاف سبيل المؤمن إلا وهو فرض يصليه

Eš-Šāfi‘ī je rekao o ovom ajetu: „(On će onoga koji se suprotstavi) u džehennem baciti, samo zbog odstupanja od puta mu’mīna, jer je taj put farḍ (obavezna dužnost).“

[تفسير الشافعي ٢/٦٧٠]

Rekao je es-Sem´ānī:

وَاسْتدلَّ أهل الْعلم بِهَذِهِ الْآيَة على أَن الْإِجْمَاع حجَّة.

"A sljedbenici znanja su sa ovim ajetom dokazivali, da je konsenzus (idžma´ā) ḥudžže (tj. dokaz)

تفسير السمعاني — السمعاني (٤٨٩ هـ)

Mudžālid ibn Mes‘ūd (157–224 n.H) je rekao:

(وَإِيَّاكُمْ وَمَا أَنْكَرَ الْمُسْلِمُونَ، رَحِمَكُمُ اللَّهُ)

„Čuvajte se onoga što su muslimani negirali, Aḷḷāh vam se smilovao.“

(رواه ابن المبارك في كتاب الزهد)

I nema sumnje da je najveća i najopasnija stvar koju su muslimani negirali – uspostavljanje dīna kao osnovnog temelja ili zagovaranje određenog mišljenja, bez prethodnog primjera prvih generacija. Pa šta je onda tek sa kontrariranjem idžma'om prvih generacija, odnosno sa kontriranjem prethodnog konsenzusa ehlī-ḥadiṯa na osnovu govora nekih ḫalefa? Ili da se, zbog suprotstavljanja pojedinaca koji očigledno ne mare za važeći i uspostavljeni idžma'ā, time opravdava „dozvoljeno razilaženje“?

Metodologija prvih generacija u tom pogledu koja predstavlja zaštitu od okretanja od istine je sljedeća:

Rekao je imām eš-Šāfi‘ī (150–204 n.H):

الْأَصْلَ مِنْ الْعِلْمِ لَا يَكُونُ أَبَدًا إلَّا مِنْ:
١- كِتَابِ الله تَعَالَى،
٢- أَوْ سُنَّةِ رَسُولِ الله ﷺ
٣- أَوْ قَوْلِ أَصْحَابِ رَسُولِ الله ﷺ أَوْ بَعْضِهِمْ،
٤- أَوْ أَمْرٍ أَجْمَعَتْ عَلَيْهِ عَوَامُّ الْفُقَهَاءِ فِي الْأَمْصَارِ.

„Temelj znanja nikada ne može biti osim iz:

1. Knjige Uzvišenog Aḷḷāha,
2. Sunneta Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ,
3. Govora aṣhāba Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ ili nekih od njih,
4. Ili pitanja oko kojeg su se složili (tj. idžma’) općenitost (ili većina) pravnika iz gradova.“

[الأم للشافعي (٢/‏٣١)]

Rekao je Ebū 'Ubejd Kāsim bin Sellām (157–224 n.H):

((فَأَيُّ شَيْءٍ يُتَّبَعُ بَعْدَ كِتَابِ اللَّهِ وَسُنَّةِ رَسُولِهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَمِنْهَاجِ ‌السَّلَفِ بَعْدَهُ الَّذِينَ هُمْ مَوْضِعُ الْقُدْوَةِ وَالْإِمَامَةِ؟! فَالْأَمْرُ الَّذِي عَلَيْهِ السُّنَّةُ عِنْدَنَا مَا نَصَّ عَلَيْهِ عُلَمَاؤُنَا ..))

„Pa šta će se onda slijediti nakon Aḷḷāhove Knjige, Sunneta Njegovog Poslanika ﷺ, i puta selefa poslije njega, koji su mjesto uzora i imāmeta?! Zato je ono na čemu je Sunnet kod nas – ono na šta su jasno ukazali naši učenjaci.“

«الإيمان - أبو عبيد» (ص34)

Prenosi se i metodologija imāma Aḥmeda u sljedećim riječima:

قال أبو طالب، أملى عليَّ أبو عبد اللَّه: (إنما على الناس اتباعُ الآثار عن رسول اللَّه -صلى اللَّه عليه وسلم-، ومعرفة صحيحها من سقيمها، ثم يتبع إذا لم يكن لها مُخالف

Ebū Ṭālib je rekao: Ebū ‘Abduḷḷāh mi je diktirao:

„Na ljudima je da slijede predaje od Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ, i spoznaja njihovih ispravnih od slabih, a zatim da ih slijede ako im se ništa ne suprotstavlja.“

ثم بعد ذلك قول أصحاب رسول اللَّه -صلى اللَّه عليه وسلم- الأكابر، وأئمة الهدى يُتبعون على ما قالوا،

“Zatim, nakon toga, slijedi se govor velikih aṣhāba Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ i imāma upute; oni se slijede u onome što su rekli.”

وأصحاب رسول اللَّه -صلى اللَّه عليه وسلم- كذلك لا يُخالفون، إذا لم يكن قول بعضهم لبعض مُخالفا،

„I aṣhābi Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ se, također, ne suprotstavljaju, ako govor jednih od njih ne proturječi govoru drugih.“

فإذا اختلفوا، نظر في الكتاب فأي قولهم كان أشبه بالكتاب أخذ به، أو كان أشبه بقول رسول اللَّه أخذ به،

„Ako se raziđu (u mišljenju), gleda će se u Knjigu (Kur’ān): a čije je mišljenje bliže Knjizi – uzima će se. Ili ono koje je bliže govoru Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ – će se uzimati u obzir.”

فإن لم يأت عن رسول اللَّه -صلى اللَّه عليه وسلم-، ولا عن أحدٍ من أصحاب النبي -صلى اللَّه عليه وسلم- نظر في قول التابعين

„Ako ne postoji predaja ni od Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ niti od nekog od aṣhāba Poslanika ﷺ, tada će se posmatrati govor tābi‘īna.“

فأي قولهم كان أشبه بالكتاب والسنة أخذ به، وترك ما أحدث الناسُ بعدهم.)

„Pa čije je mišljenje od njih bliže Knjizi i Sunnetu – će se uzimati, a ostavlja će se ono što su ljudi poslije njih uveli (od novotarije).“

"الطبقات" 3/ 28 - 629 "المسودة" 2/ 922، "بدائع الفوائد" 4/ 63 - 64» نقلا من «الجامع لعلوم الإمام أحمد - أصول الفقه» (5/ 157)

Rekao je imām el-Lālakā’ī, raḥimehullāh, opisivajući ‘akidu muslimana, koje predstavljaju temelje dīna u kojem nema opravdanja za okretanja ili pogrešnog tumačenja:

قال الإمام اللالكائي رحمه الله : " أوجَبُ ما على المرءِ : مَعرفةُ اعتقاد الدِّينِ، _وما كلَّف اللهُ به عبادَه مِن فَهمِ توحيده، وصفاته، وتصديقِ رسُلِه بالدَّلائلِ واليقين، والتوصُّل إلى طُرُقِها والاستدلال عليها بالحُجَج والبراهين،

„Najveća obaveza (za) čovjeka jeste:

- spoznaja i‘tikāda dīna
- razumijevanje onoga čime je Aḷḷāh zadužio Svoje robove u pogledu tevḥīda
- Njegovih Svojstava (ṣifāta),
- potvrđivanje istinitosti Njegovih poslanika kroz dokaze i sigurno ubjeđenje (jekīn), te dolaženje do tih spoznaja putem ispravnih metoda i dokazivanje istine jasnim argumentima i dokazima .”

وكان من أعظمِ مَقولٍ، وأوضَحِ حُجَّةٍ ومَعقولٍ: كتابُ الله الحقُّ المُبينُ، ثمَّ قولُ رسولِ الله صلى الله عليه وسلم وصحابتِه الأخيار المتَّقين، ثم ما أجمع عليه السَّلَفُ الصَّالحون، ثم التمسُّكُ بمجموعِها والمُقامُ عليها إلى يوم الدين، ثم الاجتنابُ عن البِدَع والاستماعِ إليها ممَّا أحدثَها المضِلُّون "

„A među najveličanstvenijim govorima, najjasnijim i najrazumnijim dokazima su:

Aḷḷāhova istinska i jasna Knjiga. Zatim govor Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ i njegovih čestitih, bogobojaznih aṣḥāba, potom ono oko čega su se složili (tj. ‘idžma'ā) pobožnjaci od selefa. Zatim čvrsto držanje svega toga i ustrajavanje na tome sve do Sudnjega dana. I potom klonjenje od novotarija i slušanja onoga što su uveli zabludjeli (el-muḍillūn).“

[ شرح أصول اعتقاد أهل السنة والجماعة (7 /1)]

Ibn Baṭṭa je rekao:

قال ابن بطة في «الإبانة الكبرى» (۱/۳۷۷): وَحَدَّثَنَا أَبُو الْقَاسِمِ حَفْصُ بْنُ عُمَرَ، قَالَ: حَدَّثَنَا أَبُو حَاتِمٍ مُحَمَّدُ بْنُ إِدْرِيسَ الرَّازِيُّ، قَالَ: حَدَّثَنَا الْمُسَيَّبُ بْنُ وَاضِحٍ السُّلَمِيُّ الْحِمْصِيُّ، قَالَ: أَتَيْتُ يُوسُفَ بْنَ أَسْبَاطٍ، فَسَلَّمْتُ عَلَيْهِ، وَانْتَسَبْتُ إِلَيْهِ، وَقُلْتُ لَهُ: يَا أَبَا مُحَمَّدٍ إِنَّكَ بَقِيَّةُ أَسْلَافِ الْعِلْمِ الْمَاضِينَ، وَإِنَّكَ إِمَامُ سُنَّةٍ، وَأَنْتَ عَلَى مَنْ لَقِيَكَ حُجَّةٌ، وَلَمْ آتِكَ لَسَمَاعِ الْأَحَادِيثِ، وَلَكِنْ لِأَسْأَلَكَ عَنْ تَفْسِيرِهَا، وَقَدْ جَاءَ هَذَا الْحَدِيثُ عَنِ النَّبِيِّ ﷺ، «أَنَّ بَنِي إِسْرَائِيلَ افْتَرَقُوا عَلَى إِحْدَى وَسَبْعِينَ فِرْقَةً، وَأَنَّ أُمَّتِي سَتَفْتَرِقُ عَلَى ثِنْتَيْنِ وَسَبْعِينَ فِرْقَةً فَأَخْبِرْنِي مَنْ هَذِهِ الْفِرَقُ حَتَّى أَتَوَقَّاهَا»، فَقَالَ لِي: أَصْلُهَا أَرْبَعَةٌ الْقَدَرِيَّةُ، وَالْمُرْجِئَةُ، وَالشِّيعَةُ، وَهُمُ الرَّوَافِضُ، وَالْخَوَارِجُ، فَثَمَانِيَ عَشْرَةَ فِرْقَةً فِي الْقَدَرِيَّةِ، وَثَمَانِيَ عَشْرَةَ فِي الْمُرْجِئَةِ، وَثَمَانِيَ عَشْرَةَ فِي الْخَوَارِجِ، وَثَمَانِيَ عَشْرَةَ فِي الشِّيعَةِ ".

„Prenio nam je Ebū el-Kāsim Ḥafṣ bin ‘Umar, rekao je: prenio nam je Ebū Ḥātim Muḥammed bin Idrīs er-Rāzī, rekao je: prenio nam je el-Musejjeb bin Vāḍiḥ es-Sulamī el-Ḥimṣī, koji je rekao: Došao sam Jūsufu bin Asbāṭu, nazvao mu selam, predstavio se i rekao:

"O Ebū Muḥammede, ti si ostatak učenih prethodnika, ti si imām sunneta, i ti si dokaz (ḥudžže) protiv svakoga ko te sretne. Nisam ti došao radi slušanja hadīṯa, nego da te pitam o njihovom tumačenju. Do nas je došao ovaj hadīṯ od Vjerovjesnika ﷺ:

“Zaista su se Benū Isrā’īl razišli na sedamdeset i jednu skupinu, a moj ummet će se razići na sedamdeset i dvije skupine.” Pa me obavijesti koje su to skupine, kako bih ih se čuvao.’

On mi reče:
"Njihova osnova su četiri: Kaderījje, Murdžījje, Šī‘ījje – a to su Ravāfiḍījje i Ḫaridžījje." Od njih je osamnaest skupina među Kaderījjama, osamnaest među Murdžījjama, osamnaest među Ḫaridžījjama i osamnaest među Šī‘ījjama.’“

ثُمَّ قَالَ: أَلَا أُحَدِّثُكَ بِحَدِيثٍ لَعَلَّ اللَّهَ أَنْ يَنْفَعَكَ بِهِ، قُلْتُ: بَلَى يَرْحَمُكَ اللَّهُ قَالَ: أَسْلَمَ رَجُلٌ عَلَى عَهْدِ عَمْرِو بْنِ مُرَّةَ، فَدَخَلَ مَسْجِدَ الْكُوفَةِ، فَجَعَلْتُ أَجْلِسُ إِلَى قَوْمٍ أَصْحَابِ أَهْوَاءٍ فَكُلٌّ يَدْعُو إِلَى هَوَاهُ، وَقَدِ اخْتَلَفُوا عَلَيَّ فَمَا أَدْرِي بِأَيِّهَا أَتَمَسَّكُ، فَقَالَ لَهُ عَمْرُو بْنُ مُرَّةَ: «اخْتَلَفُوا عَلَيْكَ فِي اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ أَنَّهُ رَبُّهُمْ؟» قَالَ: لَا، قَالَ: «اخْتَلَفُوا عَلَيْكَ فِي مُحَمَّدٍ ﷺ أَنَّهُ نَبِيُّهُمْ؟» قَالَ: لَا، قَالَ: «فَاخْتَلَفُوا عَلَيْكَ فِي الْكَعْبَةِ أَنَّهَا قِبْلَتُهُمْ؟» قَالَ: لَا، قَالَ: «فَاخْتَلَفُوا عَلَيْكَ فِي شَهْرِ رَمَضَانَ أَنَّهُ صَوْمُهُمْ؟» قَالَ: لَا، قَالَ: «فَاخْتَلَفُوا عَلَيْكَ فِي الصَّلَوَاتِ الْخَمْسِ وَالزَّكَاةِ، وَالْغُسْلِ مِنَ الْجَنَابَةِ؟» قَالَ: لَا، قَالَ: «فَانْظُرْ هَذَا الَّذِي اجْتَمَعُوا عَلَيْهِ، فَهُوَ دِينُكَ وَدِينُهُمْ، فَتَمَسَّكْ بِهِ وَانْظُرْ تِلْكَ الْفِرَقَ الَّتِي اخْتَلَفُوا عَلَيْكَ فِيهَا فَاتْرُكْهُمْ، فَلَيْسَتْ مِنْ دِينِهِمْ فِي شَيْءٍ»

Zatim je rekao:

„Hoćeš li da ti ispričam jedan događaj, možda ti Aḷḷāh njime donese korist?“ Rekao sam: „Naravno, neka ti se Aḷḷāh smiluje.“

Reče: „Jedan čovjek je primio islām u vrijeme ‘Amra bin Murre, pa je ušao u mesdžid u el-Kūfi. Počeo je sjediti s raznim ljudima, sljedbenicima strasti, i svako ga je pozivao svojoj strasti. Počeli su se razilaziti pred njim, pa nije znao čega da se drži.

Tada mu ‘Amr bin Murra reče:
– Jesu li se razišli oko Allāha, Uzvišenog, da li je On njihov Gospodar?
Reče: ‘Ne.’
– Jesu li se razišli oko Muḥammada ﷺ, da li je on njihov Vjerovjesnik?
Reče: ‘Ne.’
– Jesu li se razišli oko Ka‘be, da li je ona njihova kibla?
Reče: ‘Ne.’
– Jesu li se razišli oko mjeseca Ramaḍāna, da li je on njihov mjesec posta?
Reče: ‘Ne.’
– Jesu li se razišli oko pet dnevnih namaza, az-zakāta i kupanja od al-ǧanābe?
Reče: ‘Ne.’

Tada mu reče: ‘Ono oko čega su se složili – to je tvoj dīn i njihov dīn, pa se toga čvrsto drži. A one skupine oko kojih su se razišli pred tobom – ostavi ih, jer one nemaju ništa s njihovom dīnom.’“

«الإبانة الكبرى» (۱/۳۷۷)

Preneseno je od ‘Abdullāha bin ‘Umara, raḍijAllāhu ‘anhu:

حَدَّثَنَا عِيسَى بْنُ مُسَاوِرٍ، ثنا الْوَلِيدُ بْنُ مُسْلِمٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ سِنَانٍ الْحِمْصِيِّ، قَالَ: حَدَّثَنِي أَبُو الزَّاهِرِيَّةِ، عَنْ أَبِي شَجَرَةَ كَثِيرِ بْنِ مُرَّةَ عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ، أَنَّهُ كَانَ يَقُولُ: «خَيْرُ الدِّينِ دِينُ مُحَمَّدٍ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَشَرُّ الْأُمُورِ مُحْدَثَاتُهَا اتَّبِعُوا وَلَا تَبْتَدِعوَا فَإِنَّكُمْ لَنْ تَضِلُّوا مَا اتَّبَعْتُمُ الْأَثَرَ إِنْ تَتَّبِعُونَا فَقَدْ سَبَقْنَاكُمْ سَبْقًا بَعِيدًا وَإِنْ تُخَالِفُونَا فَقَدْ ضَلَلْتُمْ ضَلَالًا كَبِيرًا، مَا أَحْدَثَتْ أُمَّةٌ فِي دِينِهَا بِدْعَةً إِلَّا رَفَعَ اللَّهُ عَنْهُمْ سُنَّةَ هُدًى، ثُمَّ لَا تَعُودُ فِيهِمْ أَبَدًا

„Najbolja dīn je dīn Muḥammeda ﷺ, a najgora stvar su ono što je novo (uvedeno). Slijedite i ne izmišljajte. Zaista, nećete zalutati dok slijedite Āṯār. Jer mi smo vam već mnogo unaprijed otišli. A ako nam se suprotstavite, sigurno ćete zalutati velikim zalutaljem. Nema nijedne zajednice koja je u svome dīnu uvela novotariju, a da Allāh od njih nije uzeo sunnet upute, i od tada im se nikada više neće vratiti.“

[السنة المروزي، رقم ٨١]

A ova bitna metodološka činjenica koja Aḷḷāhovim Raḥmetom predstavlja zaštićenost od novotarije, koju su predhodni učenjaci ehlī-sunneta prenjeli - ta bitna činjenica se ne ograničava isključivo na aṣḥābe, raḍījAḷḷāhu 'anhum, nego i na njihov konsenzus:

Rekao je ibn Ebī Ḥātim (240-327 n.H):

وَاتِّفَاقُ أَهْلِ الْحَدِيثِ عَلَى شَيءٍ يَكُونُ حُجَّةً"

"Kad se slože sljedbenici hadīṯa oko nečega (iṭifāk) tad to postaje ḥudžže (dokaz)."

(ص192 - كتاب المراسيل لابن أبي حاتم)

 A šta je suština, opis i težina ovog dokaza?

قال أبو نعيم في الحلية حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ عُبَيْدِ اللهِ، قَالَ: ثَنَا عَبْدُ اللهِ بْنُ وَهْبٍ، قَالَ: ثَنَا أَبُو عِيسَى بْنُ النَّحَّاسِ، قَالَ: ثَنَا ضَمْرَةُ بْنُ رَبِيعَةَ، قَالَ: ثَنَا سُفْيَانُ الثَّوْرِيُّ، قَالَ: سَمِعْتُ دَاوُدَ بْنَ أَبِي هِنْدٍ، وَكَانَ عَاقِلًا يَقُولُ:

„Prenio nam je Ahmed ibn ʿUbejdullāh; rekao je: prenio nam je ʿAbdullāh ibn Vehb; rekao je: prenio nam je Ebū ʿIsa ibn en-Naḥḥās; rekao je: prenio nam je Ḍemra ibn Rebīʿa; rekao je: prenio nam je Sufjān es-Sevrī, koji je rekao: ‘Čuo sam Dāvuda ibn Ebi Hindā (139 n. H)— a bio je razuman — kako govori:

«إِنَّكَ إِذَا أَخَذْتَ بِالَّذِي أَجْمَعُوا عَلَيْهِ لَمْ يَضُرَّكَ الَّذِي اخْتَلَفُوا فِيهِ، وَإِنَّ الَّذِي اخْتَلَفُوا فِيهِ هُوَ الَّذِي نُهُوا عَنْهُ»

„Ako se držiš onoga oko čega su se složili (tj. idžm’ā), neće ti naškoditi ono oko čega su se razišli; a ono oko čega su se razišli jeste upravo ono što im je bilo zabranjeno.’“

(الحلية)

Rekao je Ebū Džaʿfer Aḥmed ibn Muḥammed ibn Ismāʿīl en-Naḥḥās (338 n.H), objašnjavajući jasnim riječima, da suprotstavljanje prvih generacija u stvarima u kojima su se složili:

-u nikakvom slučaju nije dozvoljeno.

-niti se smije bilo koje mišljenje, koje se kosi prvim idzm'āom, uzimati u obzir.

-niti će se preko pridržavanja stava, koji se kosi sa izvornim idžm’āom, abrogirati predhodni konsenzus.

-niti će se preko pridržavanja stava, koji se kosi sa izvornim idžm’āom - stime dozvoliti ili uvesti dozvoljeno razilaženje (tj. povod za iḫtilāf).

Rekao je:

قال أبو جعفر النحاس في «الناسخ والمنسوخ» : «وَإِذَا تَكَلَّمَ أَحَدٌ مِنَ الْمُتَأَخِّرِينَ فِي مَعْنَى آيَةٍ مِنَ الْقُرْآنِ قَدْ تَقَدَّمَ كَلَامُ الْمُتَقَدِّمِينَ فِيهَا فَخَرَجَ عَنْ قَوْلِهِمْ لَمْ يُلْتَفَتْ إِلَى قَوْلِهِ وَلَمْ يُعَدَّ خِلَافًا».

"A ako neko od mute’aḫḫīrina (kasnih učenjaka) iznese svoje mišljenje o značenju ajeta iz Kur‘āna, o kojem su prethodni učenjaci već govorili, a i to mišljenje se razlikuje (izlazi) od njihovog - tada se na njegovo mišljenje ne obraća pažnja niti se to (zbog toga) smatra (validnim) razilaženjem."

I rekao je također:

وقال فيه: «إِذَا تَكَلَّمَ صَحَابِيُّ فِي آيَةٍ وَلَمْ يُعْلَمْ أَحَدٌ مِنَ الصَّحَابَةِ خَالَفَهُ لَمْ تَسَعْ مُخَالَفَتُهُ لِأَنَّهُمْ أَعْلَمُ بِالتَّنْزِيلِ وَالتَّأْوِيلِ».

"A ako neki od aṣḥāba iznese svoje tumačenje ajeta i nije poznato da je se neko od drugih aṣḥāba tome suprotstavljao. (U tom slučaju) Tom njegovom mišljenju se ne smije protiviti, jer su oni (aṣḥābi) najučeniji oko spuštene objave i njenog tumačenja."

(الناسخ والمنسوخ)

Prenosi ibn Ebī Zejd el-Kejravānī (310–386 n.H):

(إنه ليس لأحدٍ أَنْ يُحْدِثَ قولاً أو تَأْويلاً لم يَسْبِقْهُ به سَلَفٌ ، وإنه إذا ثَبَت عن صاحبٍ قَوْلٌ لا يُحْفَظُ عن غيرِه من الصحابةِ خِلَافٌ له ولا وِفَاقٌ ، أنَّه لا يسَع خِلافُه. وقال ذلك معَنا الشافعيُّ ، وأهلُ العراقِ ، فكلُّ قولٍ نَقُولُه ، وتأويلٍ مِنْ مُجْمَلٍ نَتَأَوَّلُه ، فعَن سَلَفٍ سَابقٍ قُلْنَا ، أو مِن أَصْلٍ من الأصول المذكورةِ اسْتَنْبَطْنَا)

„Nije dozvoljeno nikome da uvodi neko mišljenje ili tumačenje u kojem ga nije pretekao selef. Ako se od nekog aṣhāba potvrdi određeno mišljenje, a ne bilježi se da mu se iko drugi od aṣhāba suprotstavio niti da ga je podržao, tada nije dozvoljeno razilaziti se s tim mišljenjem. To su s nama govorili i eš-Šāfi‘ī i učenjaci 'Irāka. Svako mišljenje koje mi iznosimo i svako tumačenje koje dajemo nekog općeg teksta – izrekli smo ga na osnovu prethodnog selefa, ili smo ga izveli iz jednog od spomenutih temeljnih izvora.“

«النوادر والزيادات على ما في المدونة من غيرها من الأمهات» (1/ 5)

Ebū Ḥātim er-Rāzī je rekao:

قال أبو حاتم الرازي: الْعِلْمُ عِنْدَنَا مَا كَانَ عَنِ اللَّهِ تَعَالَى مِنْ كِتَابٍ نَاطِقٍ , نَاسِخٍ غَيْرِ مَنْسُوخٍ , وَمَا صَحَّتِ الْأَخْبَارُ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ مِمَّا لَا مُعَارِضَ لَهُ , وَمَا جَاءَ عَنِ الْأَلِبَّاءِ مِنَ الصَّحَابَةِ مَا اتَّفَقُوا عَلَيْهِ , فَإِذَا اخْتَلَفُوا لَمْ يَخْرُجْ مِنَ اخْتِلَافِهِمْ فَإِذَا خَفِي ذَلِكَ وَلَمْ يُفْهَمْ فَعَنِ التَّابِعِينَ , فَإِذَا لَمْ يُوجَدْ عَنِ التَّابِعِينَ , فَعَنْ أَئِمَّةِ الْهُدَى مِنْ أَتْبَاعِهِمْ مِثْلِ: أَيُّوبَ السَّخْتِيَانِيِّ , وَحَمَّادِ بْنِ زَيْدٍ , وَحَمَّادِ بْنِ سَلَمَةَ , وَسُفْيَانَ , وَمَالِكٍ , وَالْأَوْزَاعِيِّ , وَالْحَسَنِ بْنِ صَالِحٍ , ثُمَّ , مَا لَمْ يُوجَدْ عَنْ أَمْثَالِهِمْ , فَعَنْ مِثْلِ: عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ مَهْدِيٍّ , وَعَبْدِ اللَّهِ بْنِ الْمُبَارَكِ , وَعَبْدِ اللَّهِ بْنِ إِدْرِيسَ , وَيَحْيَى بْنِ آدَمَ , وَ(سُفْيَانَ) بْنِ عُيَيْنَةَ , وَوَكِيعِ بْنِ الْجَرَّاحِ , وَمَنْ بَعْدَهُمْ: مُحَمَّدِ بْنِ إِدْرِيسَ الشَّافِعِيِّ , وَيَزِيدَ بْنِ هَارُونَ , وَالْحُمَيْدِيِّ , وَأَحْمَدَ بْنِ حَنْبَلٍ , وَإِسْحَاقَ بْنِ إِبْرَاهِيمَ الْحَنْظَلِيِّ , وَأَبِي عُبَيْدٍ الْقَاسِمِ بْنِ سَلَّامٍ "

„Znanje je kod nas ono što je došlo iz Allāhovih ajeta, bilo da su derogirajući (nāsikh) ili ne-derogirani (ġayr mansūḫ), i ono što je vjerodostojno potvrđeno od predaja od Allāhovog Poslanika ﷺ, čemu ništa ne proturječi, te ono što je došlo od razboritih i učenih aṣhāba, oko čega su se složili. Ako su se razišli, ne izlazi se iz okvira njihovog razilaženja. A ako se to ne shvati i ostane nejasno, uzima se ono što je došlo od Tābi‘īna. Ako se o tome ništa ne nađe kod Tābi‘īna, onda se uzima od imāma upute među onima koji su ih slijedili,kao što su: Ejjūb es-Siḫtijānī, Ḥammād bin Zejd, Ḥammād bin Salama, Sufjān (eṯ-Ṯevrī), Mālik, el-Avzā‘ī i el-Ḥasan bin Ṣāliḥ. A ako se o tome ništa ne nađe ni kod njima sličnih, onda se uzima od: ‘Abd ar-Raḥmāna bin Mehdīja, ‘Abdullāha bin el-Mubāreka, ‘Abdullāha bin Idrīsa, Jaḥjā bin Ādema, Sufjān bin ‘Ujejne, Vekī‘ja bin el-Džerrāḥa; i od onih koji su došli poslije njih, poput: Muḥammeda bin Idrīsa eš-Šāfi‘īja, Jezīda bin Hārūna, el-Ḥumejdīja, Aḥmeda bin Ḥanbela, Isḥāka bin Ibrāhīma el-Ḥanẓalīja (Raḥūjah) i Ebū ‘Ubejda El-Kāsima bin Sellāma."

[الفقيه والمتفقه (1/433)]

Ebū Ḥātim er-Rāzī je rekao:

قال أبو حاتم الرازي: مَذْهَبُنَا وَاخْتِيَارُنَا اتِّبَاعُ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَأَصْحَابِهِ وَالتَّابِعِينَ وَمَنْ بَعْدَهُمْ بِإِحْسَانٍ 

„Naš meḏheb i naš izbor je slijeđenje Poslanika ﷺ, njegovih aṣhāba, Tābi‘īna i onih koji su došli nakon njih na najbolji način (bi-iḥsān).“

[شرح أصول اعتقاد أهل السنة والجماعة اللالكائي]

Aḥmed bin Ḥanbel, raḥimehullāh – je rekao:

قال أحمد ابن حنبل: وَلَسْتُ بِصَاحِبِ كَلَامٍ وَلَا أَرَى الْكَلَامَ فِي شَيْءٍ مِنْ هَذَا إِلَّا مَا كَانَ فِي كِتَابِ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ أَوْ فِي حَدِيثٍ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَوْ عَنْ أَصْحَابِهِ أَوْ عَنِ التَّابِعِينَ، فَأَمَّا غَيْرُ ذَلِكَ فَإِنَّ الْكَلَامَ فِيهِ غَيْرُ مَحْمُودٍ، 

„Ja nisam sljedbenik kelāma, niti zagovaram kelām u bilo čemu od ovoga, osim u onome što je u Allāhovoj ‘Azza ve Dželle Knjizi, ili u predaji od Poslanika ﷺ, ili od njegovih aṣhāba, ili od Tābi‘īna. Sve što je drugo, u tome kelām nije pohvale vrijedan.“

[السنة، عبد الله بن أحمد، رقم ١٠٨]

Aḥmed bin Ḥanbel, raḥimahullāh je rekao:

قال أحمد ابن حنبل: ينظر ما كان عن رسوله - صلى الله عليه وسلم - فإن لم يكن، فعن أصحابه، فإن لم يكن فعن التابعين

„Posmatračemo šta je došlo od Allāhovog Poslanika ﷺ; ako tu ništa nema (od predaja), onda šta je došlo od njegovih aṣhāba; ako ni od njih nema, onda šta je došlo od Tābi‘īna.“

[العدة في أصول الفقه (٢/٥٧٩)]

I rekao je:

قال أحمد ابن حنبل: لا يكاد يجيء شيء عن التابعين إِلا يوجد عن الصحابة •

„Skoro ništa od Tābi‘īna nije stiglo (do nas), a da se ne nađe i kod aṣhāba.“

[أصول الفقه، ابن مفلح (٤/١٤٥٩)]

Od važećeg sunneta jeste strogo sljeđenje puta i metodologije prvih generacija, i izbjegavanje novotarija, na koje su nas očigledno upozoravali. Striktno slijeđenje (et‑teklīd) onoga na čemu su se složili imāmi ummeta predstavlja put uspjeha i najbrži put do Dženneta. Djelimična, a ne potpuna predanost ovoj ključnoj metodologiji, ili odstupanje od nje, vodi raskolu, izaziva srdžbu i put ka vječnoj vatri.

Rekao je Muḥammed ibn en‑Naḍr el‑Ḥārithī:

من أصغى سمعه إلى صاحب بدعة , وهو يعلم أنه صاحب بدعة نزعت منه العصمة, ووكل إلى نفسه.

„Ko svoj sluh usmjeri ka sljedbeniku novotarije, a zna da je ta osoba sljedbenik novotarije, bit će mu oduzeta Aḷḷāhova zaštita (’iṣma) i bit će prepušten samom sebi.“

(شرح أصول اعتقاد أهل السنة والجماعة اللالكائي)

Sufjān eṯ-Ṯevrī (97‑161 n.H.) kaže skoro identično:

من أصغى بأذنه إلى صاحب بدعة خرج من عصمة الله ووكل إليها، يعني إلى البدع

„Ko kod sluša novotara, izlazi iz Aḷḷāhove zaštite i bit će prepušten novotarijama.“

(شرح السنة للبربهاري)

Pa razmisli! Aḷḷāh ti se smilovao!

Ako samo jednostavno praćenje i slušanje novotarije dovodi do toga da čovjek izađe iz Aḷḷāhove zaštite i da bude prepušten samom sebi i putu novotarija, šta li tek reći za potpuno napuštanje, ne-marenje, ruganje i udaljavanje od metodologije i puta mu’mīna, kad je to temeljno ubjeđenje sa kojim se uspostavlja dīn?!

Jasan put mu’mīna je onaj koji podrazumijeva nepopustljivo i strogo sljeđenje onoga na čemu su bili prvi mu’mīni, i ne zagovaranje stvari bez provjere i uvjerenja da su ih prihvatili prvi muslimani. To uključuje i potpuno odbacivanje novotarije, analogije (kijāsa) i ličnog mišljenja (er-re‘j) u pitanjima za koja već postoje prethodni izvori i stavovi imāma koji su ih dokazali i zaključili.

Opisivao je ovo vrlo jasno i sažeto Ḥarb ibn Ismāʿīl, ističući konsenzus imāma, metodologiju ovog dīna i suštinu onih koji napuštaju put mu’mīna od aṣḥāb er-reʾja (sljedbenika ličnog mišljenja).

Rekao je Ebū Muḥammed Ḥarb ibn Ismāʿīl (280 n.H):

قال أبو محمدٍ حرب بن إسماعيل: هذا مذهبُ أئمَّةِ العلمِ، وأصحابِ الأثرِ، وأهلِ السُّنَّةِ المعروفين بها، المُقتدَى بهم فيها، مِن لَدُنْ أصحابِ النبيِّ ﷺ إلى يومنا هذا. وأدركتُ مَن أدركتُ مِن عُلماءِ أهلِ العراقِ، والحِجازِ، والشَّامِ وغيرهم عليها. فمَن خالف شيئًا مِن هذه المذاهبِ، أو طعنَ فيها، أو عابَ قائلها؛ فهو مُخالِفٌ، مُبتدعٌ، خارجٌ مِن الجماعةِ، زائلٌ عن منهجِ السُّنَّةِ وسبيلِ الحقِّ وهو مذهبُ: أحمدَ، وإسحاقِ بن إبراهيم بن مخلد، وعبد الله بن الزُّبير الحُميدي، وسعيد بن منصور، وغيرهم ممن جالَسْنَا، وأخذنا عنهم العلمَ، فكان مِن قولِهم:

“Ovo je meḏheb imāma znanja, sljedbenika eṯara i pripadnika sunneta, poznatih po njemu i onih koji se u njemu slijede — počevši od aṣhāba Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ pa sve do našeg vremena. Sreo sam one koje sam sreo od učenjaka ‘Irāka, Ḥiǧāza, Šāma i drugih krajeva – svi su bili na tome.

Pa ko god se suprotstavi nečemu od ovih stavova, ili ih ospori, ili omalovaži onoga ko ih zastupa – taj je protivnik, novotar (mubtediʿ), izašao je iz zajednice i skrenuo s puta sunneta i staze Istine. To je meḏheb: Aḥmeda, Isḥāka ibn Ibrāhīma ibn Maḫleda, ʿAbdullāha ibn az-Zubejra el-Ḥumejdīja, Saʿīda ibn Manṣūra i drugih s kojima smo sjedili, od kojih smo uzimali znanje. A od njihovih riječi bilo je:

والدِّين إنّما هو: "كتاب الله [عزَّ وجلَّ] وآثارٌ، وسننٌ، ورِواياتٌ صِحاحٌ عن الثِّقات بالأخبارِ الصَّحيحة القوية المعروفة المشهورة. يرويها الثِّقة الأوَّل المعروف عن الثَّاني الثِّقة المعروف. يصدِّق بعضهم بعضًا، حتَّى ينتهي ذلك إلى النبي ﷺ، أو أصحاب النبيِّ، أو التَّابعين، أو تابع التَّابعين، أو من بعدهم من الأئمة المعروفين المقتدى بهم، المُتمسِّكين بالسُّنة، والمتعلِّقين بالأثر، الذين لا يُعرفون ببدعة، ولا يُطعَن عليهم بكذبٍ، ولا يُرمَون بخلافٍ. وليسوا أصحاب قياسٍ ولا رأيٍ؛ لأن القياس في الدِّين باطلٌ، والرَّأي كذلك وأبطل منهُ."

„A ed-Dīn je zapravo:

“Aḷḷāhova Knjiga Uzvišen i Slavljen neka je On, eṯār, sunneti i vjerodostojne predaje pouzdanih prenosilaca sa ispravnim, jakim, poznatim i općepoznatim lancima prenošenja. Prenosi ih prvi poznati i pouzdani prenosilac od drugog poznatog i pouzdanog prenosioca. Jedni druge potvrđuju, sve dok se lanac ne završi kod Poslanika ﷺ, ili kod aṣḥāba Poslanika, ili kod tābī’na, ili kod tābi‘-tābī’na, ili kod onih poslije njih od poznatih imāma koji se slijede. Koji se čvrsto drže sunneta i oslanjaju na predaje. Koji nisu poznati po novotariji, kojima se ne prigovara zbog laži i koji se ne optužuju za skretanje. Oni nisu sljedbenici analogije (kijāsa) niti ličnog mišljenja (er-re‘ja); jer je analogija u dīnu bāṭil, a lično mišljenje (također), pa čak i gore od toga.“

وأصحاب الرأي والقياس في الدين مبتدعة [جهلة] ضُلال؛ إلا أن يكون في ذلك أثر عمن سلف من الأئمة الثقات، [فالأخذ بالأثر أولى] . * ومن زعم أنه لا يرى التقليد ، ولا يقلد دينه أحدًا؛ فهذا قولُ فاسقٍ مبتدعٍ عدوٍ لله ولرسوله -صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ- ، [ولدينه، ولكتابه، ولسنة نبيه -عَلَيْهِ السَّلَام-]،

„A aṣḥāb er-reʾj i analogije (kijāsa) u dīnu su novotari, neznalice i zalutali. Osim ako za to postoji predaja od prijašnjih pouzdanih imāma – tada je postupanje po predaji preče. A onaj ko tvrdi da ne priznaje teklīd i da niko ne treba slijediti nekoga u dīnu – to je govor razvratnika, novotara i neprijatelja Aḷḷāha i Njegovog Poslanika ﷺ, te Njegovog Dīna, Njegove Knjige i sunneta Njegovog Vjerovjesnika.“

إنما يريد بذلك إبطال الأثر، وتعطيل العلم، و [إطفاء] السنة، والتفرد بالرأي، والكلام، والبدعة، والخلاف [فعلى قائل هذا القول، لعنة الله والملائكة والناس أجمعين. فهذا من أخبث قول المبتدعة، وأقربها إلى الضلالة والردى، بل هو ضلالة زعم أنه لا يرى التقليد

„On stime želi poništiti predaje, ukinuti znanje, ugasiti sunnet, te se izdvojiti ličnim mišljenjem, raspravama, novotarijama i razilaženjem. Na onoga ko izgovori ove riječi – neka je prokletstvo Aḷḷāha, meleka i svih ljudi. Ovo je jedan od najpokvarenijih govora novotara i jedan od najbližih zabludi i propasti. To je čista zabluda: onaj koji tvrdi da ne priznaje teklīd.“

وقد قلد دينه أبا حنيفة وبشر المريسي ، وأصحابه، فأي عدو لدين الله أعدى ممن يريد أن يطفئ السنن، ويبطل الآثار والروايات، ويزعم أنه لا يرى التقليد وقد قلد دينه من قد سميت لك، وهم أئمة الضلال، ورءوس البدع، وقادة المخالفين ، فعلى قائل هذا القول غضب الله]

„A dok u svome dīnu (slijepo) slijedi Ebū Ḥanīfu, Bišr el-Merīsīja i njihove sljedbenike. Pa ima li većeg neprijatelja Aḷḷāhovog Dīna od onoga ko želi usmrtiti sunnete, negirati predaje i rivajete, a zatim tvrdi da ne priznaje teklīd?! Dok u stvarnosti slijedio je one koje smo spomenuli – a tu su učenjaci zablude, vođe novotarija i predvodnici onih koji se suprotstavljaju istini. Neka bude Aḷḷāhova srdžba na onoga ko zagovara ovaj govor.“

[السُنَّة لحَرْب الكِرمَاني(٨٧)]

Pa dobro znaj! Aḷḷāh ti se smilovao!

Da su aṣḥāb er-re‘j, neprijatelji Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ, kao što je to 'Umar radījAḷḷāhu 'anh posvjedočio.

وقد روي عن عمر رضي الله عنه أنه قال : (( إِيَّاكُمْ وَالرَّأْيَ، فَإِنَّ أَصْحَابَ الرَّأْيِ أَعْدَاءُ السُّنَنِ، أَعْيَتْهُمُ الْأَحَادِيثُ أَنْ يَحْفَظُوهَا .. )).

„Dobro se čuvajte od re‘ja! Jer su zaista sljedbenici re‘ja neprijatelji sunneta! Nisu u stanju da zapamte predaje!“

(رَوَاهُ الدَّارَقُطْنِيّ،)

Od Ibn ʿAbdullāha ibn Menṣūra se prenosi da je el-Hanīnī rekao da je Mālik ibn Enes rekao:

ابن عبد الله بن منصور ثنا الحنيني قال قال مالك بن أنس: إياكم وأصحاب الرأي فإنهم أعداء أهل السنة

„Čuvajte se od aṣḥāb er-reʾja (sljedbenika ličnog mišljenja), jer su oni zaista neprijatelji ehlī-sunneta.”

(ص327 - كتاب حلية الأولياء وطبقات)

I govorio je ‘Umar, radījAḷḷāhu ‘anh, istinu! Štaviše oni su neprijatelji i onima, koji su prenjeli sunnet! Njihov osnovni temelj, koji se ocrtava sa odbijanjem predaja na osnovi ličnog mišljenja, predstavlja temelj svake novotarije. Upravo je zbog toga od neopsljive važnosti, da musliman zna korijene i temelje te zablude. Jer kada se to razjasni, vidjeće se neminovno svi ogranci, koji su se raširili nakon toga.

Imām Aḥmed, raḥimehullāh je jasnim, ne-dvosmislenim riječima potvrdio historijsku činjenicu, da su zapravo aṣḥāb er-re‘j, neprijatelji Aḷḷāhovog Poslanika, bili sljedbenici i pomagači dīna Džehma bin Ṣafvāna, koji je na svojoj koži osjetio ljubomoru i sunnet muslimana, na svakog onog koji napusti metodologiju muslimana.

Posmatraj:

Rekao je imām Aḥmed, raḥimehullāh, oko opisa Džehma i njegovog ubjeđenja:

وتأوَّل القرآن على غير تأويله، وكذب بأحاديث رسول الله -صلى الله عليه وسلم- وزعم أن من وصف الله بشيء مما وصف به نفسه في كتابه أو حدث عنه رسوله كان كافرًا، وكان من المشبهة، فأضل بكلامه بشرًا كثيرًا، وتبعه على قوله رجال من أصحاب أبي حنيفة، وأصحاب عمرو بن عبيد بالبصرة ووضع دين الجهمية،

“….pa je Kur’ān te’vilīo mimo njegovog ispravnog tumačenja, poricao je zatim ḥadīṯe Aḷḷāhovog Poslanika, i tvrdio da je nevjernik svako ko Aḷḷāha opiše nekim svojstvom, sa kojim je On Sebe opisao u Svojoj Knjizi ili o kojem je govorio Njegov Poslanik, te da je takav od mušebihha. Svojim je govorom u zabludu odveo mnoge ljude, a slijedili su ga u tom stavu sljedbenici Ebū Ḥanīfe, kao i sljedbenici ‘Amr bin ‘Ubejda u Baṣri, te je tako postavio temelje dīna džehmījja.“

(كتاب الرد على الجهمية والزنادقة للإمام أحمد)

I upravo zbog toga su prve generacije na najoštriji način upozoravali i pisali protiv aṣḥāb er-re‘ja. Nekoliko njihovih izjava u kojima se vidi sržba ehlu-ḥadīṯa!

قال الفربري : حدثنا محمد بن المهلب البخاري ، حدثنا الحميدي قال :

Rekao je el-Ferabrī : „Prenio nam je Muḥammed ibn al-Muhallab el-Buḫārī, prenio nam je el-Ḥumejdī (2 (https://t.me/ensarud_din/263)), koji je rekao:

والله لأن أغزو هؤلاء الذين يردون حديث رسول الله - صلى الله عليه وسلم - أحب إلي من أن أغزو عدتهم من الأتراك .

“Tako mi Allāha, draže mi je da se borim protiv onih koji odbacuju hadīṯ Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ, nego da se borim protiv njihovog broja Turaka.“

(السير)

Imām ʿAbdullāh bin ez-Zubejr el-Ḥumejdī (165-219 n.H), raḥimehullāh živio je u vrijeme ranog 'abbasījskog ḫilāfeta. U tom periodu muslimani su još uvijek ratovali protiv turkijskih plemena na istočnim granicama ḫilāfeta, posebno na istočnim granicama Ḫurāsāna i u ما وراء النهر, što doslovno znači „zemlja s one strane rijeke“, gradovi poput Semarkanda, Buḫārā itd. Ovo područje je bilo granična zona sukoba/borbe.

Dakle, njegova jasna poruka je, da odbacivanje hadīṯa i sunneta preko ličnog mišljenja je unutrašnja opasnost koja šteti u dīnu,koja je opasnija od vanjske vojne prijetnje, od snažnog neprijatelja poput tadašnjih Turaka.

Eš-Ša‘bīj je rekao:

عَنِ الشَّعْبِيِّ، قَالَ: «إِنَّمَا هَلَكْتُمْ حِينَ تَرَكْتُمُ الْآثَارَ، وَأَخَذْتُمْ بِالْمَقَايِيسِ»

„Vi ste samo propali kada ste napustili predaje, a zatim počeli se oslanjati na analogiju.“

[جامع بيان العلم وفضله، رقم ٢٠١٧]

وَرَوَى الْحَسَنُ بْنُ وَاصِلٍ، عَنِ الشَّعْبِيِّ، قَالَ: «إِنَّمَا هَلَكَ مَنْ كَانَ قَبْلَكُمْ حِينَ تَشَعَّبَتْ بِهِمُ السُّبُلُ وَحَادُوا عَنِ الطَّرِيقِ، فَتَرَكُوا الْآثَارَ وَقَالُوا فِي الدِّينِ بِرَأْيِهِمْ فَضَلُّوا وَأَضَلُّوا»

Preneseno od el-Ḥasana bin Vāṣila, od eš-Ša‘bīja, koji je rekao: „Propali su oni prije vas kada su se putevi razgranali i udaljili ih od Pravog puta. Napustili su predaje i govorili su o dīnu po svojim ličnim mišljenima. Tako su zalutali i druge u zabludu odveli.“

[جامع بيان العلم وفضله، رقم ٢٠٢٦]

Što više ćeš razumijeti riječi konsenzusa Ḥarba ibn Ismāʿīl el-Kirmānīja, raḥimehullāh kada je citirao ehlu-ḥadīṯ:

وأصحاب الرأي: وهم مبتدعة ضُّلّال أعداء السّنة والأثر يرون الدين رأيًا وقياسًا واستحسانًا، وهم يخالفون الآثار، ويبطلون الحديث، ويردون على الرسول، ويتخذون أبا حنيفة ومن قال بقوله إمامًا يدينون بدينهم، ويقولون بقولهم فأي ضلالة بأبين ممن قال بهذا أوكان على مثل هذا، يترك قول الرسول وأصحابه ويتبع رأي أبي حنيفة وأصحابه، فكفى بهذا غيًا وطغيانًا وردًا.

„A aṣḥāb er-re‘j:

„Su novotari, zabludjeli neprijatelji sunneta i el-eṯāra. Oni zagovaraju dīn kroz njihovo lično mišljenje, analogiju i ličnim posmatranjem (istiḥsān). Oni se protive eṯārima, poništavaju ḥadīṯe, osporavaju Aḷḷāhovom Poslaniku i uzimaju zatim Ebū Ḥanīfu i one koji slijede njegovo mišljenje kao imāme, preko kojih uspostavljaju svoj dīn i ćije riječi i slijede. Pa zar postoji veći Ḍalālet od ovog ili od onog koji je poput ovog! Napuštaju riječi Aḷḷāhovog Poslanika i Aṣḥāba, a slijede zatim mišljenje Ebū Ḥanīfe i njegovih sljedbenika! To je već dovoljno kao zabluda, zuluma i odmetništvo.“

مسائل حرب الكرماني ٣/‏(٩٨٤))

Prenosi el-Harevī:

أحمد كتب إلى أبي سليمان الجوزجاني: إن أمسكت عن كتب الرأي، سمعنا منك كتب الحديث.

Aḥmed je napisao Ebū Sulejmānu el-Ǧavzǧānīju:

„Sve dok se ne suzdržiš od knjiga er-Re‘ja, mi ćemo (ponovo) od tebe čuti knjige Ḥadīṯa.“

ومنها: أن أحمد أرسل إلى يحيى بن صالح الواظي، الحمصي: إن تركت الرأي أتيناك فسمعنا منك.

I među njima: Aḥmad je poslao Jaḥji bin Ṣāliḥ el-Vāẓī el-Ḥimṣīju:

„U slučaju da ostaviš er-Re‘j, doći ćemo tebi i slušaćemo od tebe.“

ومنها: قول محمد بن إبراهيم التستري حين ذكر أهل الكلام قال: فأما ركون، أو إصغاء إلى استفتاء أحد منهم، أو أخذ حديث عنهم، فهو من عظيم أمور الدين.

I među njima: riječi Muḥammeda bin Ibrāhīma et-Tustarīja kada spominje sljedbenike kelāma, rekao je:

„Što se tiče oslanjanja na njih, ili slušanja njihovih pitanja/fetvi, ili uzimanja ḥadīṯa od njih – to je od naj-ogromnih stvari u dīnu.“

سمعت أبي يقول: قال يحيى بن عمار: لو كتب يحيى بن عمار عن أحد من أهل الرأي حديثًا، فقطع الله أصابعه.

Čuo sam svoga oca kako kaže: rekao je Jaḥjā bin ‘Amār:

„Da je Jaḥjā bin ‘Amār ikada pisao ḥadīṯe od nekog od ehl er-Re‘ja, Aḷḷāh bi mu presjekao (ili polomio) prste.“

(ذم الكلام للهروي)

Rekao je Veki'ī:

قال وكيع: لأن أزني أحبّ إليّ من أن أسأل مبتدعاً عن ديني.

"Zaista draže bih mi bilo da počinim blud, nego da pitam jednog novotara nešto oko svoga dīna."

جاء في قوت القلوب في معاملة المحبوب [1/ 286]

Dakle, ova stroga kritika i reakcija sa strane selefa je upućena drugim učenjacima selefima, za koje nije bilo poznato da su zagovarali temelje ili stavove novotara! Nego je to zbog samog čitanja, posmatranja u knjige i prenošenja itd. od aṣḥāb er-re‘ja.

Pa šta je tek onda slučaj sa onima koji svjesno ili ne-svjesno zagovaraju samu metodologiju ili stavove od samih aṣḥāb er-re‘ja u argumentacij ili u uspostavljanja temelja Aḷḷāhovog dīna?!? A da se ne spomenuju onih, koji kontriraju idžma'ā selefa a zatim uzimaju svoj dīn od najvećih zindīka!

I rekao je zaista istinu, kada je opisivao imām Ibn Baṭṭa el-‘Ukburī, raḥimehullāh, sebebe koje će čovjeka odvesti i udaljavati upravo od citirane metodologije ehlī-sunneta:

وقال الإمام ابن بطة العكبري رحمه الله : "فكرتُ في السبب الذي أخرج قوماً من السنة للبدعة وفتح باب البلية على أفئدتهم فوجدته من وجهين: 1-البحث والسؤال عمَّا لا ينبغي .. ‏2-ومجالسة مَن لا تؤمن فتنته وتُفسد القلوب صحبته"

„Duboko sam razmišljao o sebebima, koje su bili povod da su neki ljudi izašli iz sunneta u novotariju. Te da su im se otvorila vrata smutnje u njihovim srcima, pa sam ustanovio da je to iz dva razloga:

1. (Duboko) istraživanje i zapitkivanje o onome o čemu se ne treba

2. i druženje s onima od čije smutnje nema sigurnosti i čije društvo kvari srca.“

[الإبانة الكبرى (٣٩٠/١)]

Prenosi da je ʿIṣām bin Jūsuf rekao:

عِصَامَ بْنَ يُوسُفَ يَقُولُ عَلَيْكُمْ بِالْآثَارِ وَإِيَّاكُمْ وَالرَّأْيَ

“Nad vama je samo (sljeđenje) Āṯāra (predaje prethodnika) i čuvajte se od er-Re’ja (ličnog/racionalnog mišljenja).”

(ذم الكلام الهروي، ٣٢٤)

١١٢ - وَأَخْبَرَنَا أَحْمَدُ , أنبا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ مُبَشِّرٍ , ثنا أَحْمَدُ بْنُ سِنَانٍ , قَالَ: سَمِعْتُ شَاذَّ بْنَ يَحْيَى يَقُولُ: «لَيْسَ طَرِيقٌ أَقْصَدَ إِلَى الْجَنَّةِ مِنْ طَرِيقِ مَنْ سَلَكَ الْآثَارَ»

Prenosi Aḥmed, prenosi ʿAlī ibn ʿAbdillāh ibn Mubaššir, prenosi Aḥmed ibn Sinān, da je rekao: „Čuo sam Šāḏa ibn Jaḥju kako kaže:

‘Nema ispravnijeg (direktnijeg) puta do Dženneta od puta onih koji slijede Āṯār (predaje prethodnika).’“

(شرح أصول اعتقاد أهل السنة والجماعة اللالكائي (112)

Tako na kraju:

Odvraćanje od predaja mutekaddimīna i potraga za istinom mimo upute prvih generacija, je uporedivo sa labirintom iz kojeg nema izlaza, osim izlaza u novotariju. A svaka novotarija je ḍalālet i svaki ḍalālet vodi neminovno u vatru. Također je rekao imām el-Evza'ī nekim pripadnicima novotarija:

وكذلك قال الأوازعي لبعض أهل البدع؛ إذا انتقلوا من رأي إلى رأي: إنكم لا ترجعون عن بدعة، إلا تعلقتم بأخرى، هي أضر عليكم منها.

“Ako pređete s jednog ličnog mišljenja na drugo, onda se ne odvraćate od suštinjske novotarije - osim što zatim njoj prikačite drugu novotariju koja je vam štetnija od prethodne.”

(نقض الدَّارمي على المريسي الجهمي العنيد )

Preneseno od ʿAbdur-Rahmāna ibn Ebī ez-Zināda, od njegovog oca, koji je rekao:

عن عبد الرحمن بن أبي الزناد عن أبيه قال: إن السنن لا تخاصم، ولا ينبغي لها أن تتبع بالرأي والتفكير، ولو فعل الناس ذلك لم يمض يوم إلا انتقلوا من دين إلى دين،  ولكنه ينبغي للسنن أن تلزم ويتمسك بها على ما وافق الرأي أو خالفه.

„Sunnet se ne prepire (sa razumom), i ne priliči da se slijedi na osnovu ličnog mišljenja i spekulativnog razmišljanja. Kada bi ljudi to činili, ne bi prošao nijedan dan a da ne bi prelazili iz jednog dīna u drugi. Naprotiv, sunneti se moraju obavezno primjenjivati i čvrsto ih se treba držati – bilo da se slažu sa ličnim mišljenjem ili mu se suprotstavljaju.

الفقيه والمتفقه (١/ ٣٩٢ - ٣٩٣).

I tako će ostati ovaj Allahov ﷻ Sunnet do sudnjega dana!

Oni koji su se udaljili od metodologije, razumijevanja i slijeđenja selefa često bivaju obmanuti onim što oni smatraju ‘malim’ ili ‘nebitnim’ pitanjima, pa u tome, bilo to iz nemara ili s punom svjesnosću počinju podržavati ili umanjivati novotarije. Sve dok im se, zbog njihove pobune i nemara, ne zapečate oči, uši i srca prema ispravnosti i istini govora, pa potom sve dublje i teže zapadaju u zablude i bivaju prepušteni sami sebi. Tako lutaju u tami, a nakon svakog truda da iz nje izađu, nailaze samo na još dublju i mračniju tamu – kako je to i el-Evza'ī prikladno opisao.

I govorio je zaista istinu imām el-Evzāʿīj (80-157 n.H):

عَنْ الأَوْزَاعِيِّ قَالَ: «عَلَيْكَ بِآثَارِ مَنْ سَلَفَ، وَإِنْ رَفَضَكَ النَّاسُ. وَإِيَّاكَ وَرَأْيَ الرِّجَالِ، وَإِنْ زَخْرَفُوهُ بِالْقَوْلِ. فَإِنَّ الْأَمْرَ يَنْجَلِي، وَأَنْتَ عَلَى طَرِيقٍ مُسْتَقِيمٍ».

„Drži se predaja onih koji su bili prije tebe (selef), pa makar te ljudi odbacili. Čuvaj se mišljenja ljudi, pa makar ga uljepšali lijepim riječima. Istina će se na kraju razjasniti, a ti ćeš biti na pravom putu.“

(أَخَرَجَ الْآجُرِّيُّ فِي "الشَّرِيعَةِ" (127)

اللهم ثبتنا حتى نلقاك
وإلى الله المشتكى

ما فيه من حق وصواب فيما جمعتها فمحض فضل الله، ومنه، وتوفيقه على الفقير إلى رحمته، وما فيه من خطأ وتقصير فيما جمعتها فمن نفسي ومن الشيطان

الفقير إلى رحمة الله والعفو:

عدنان بن يوسف أبو عزّام

الخَمِيسُ ٢ شَعبَان ١٤٤٧ 

Nalazimo se u posljednjim danima prije našeg željenog gosta, mjeseca ramaḍāna. U ovim danima, Allāhovom Voljom, počinje noć sredine Šaʿbāna, blagoslovljena noć u kojoj Allāh Subḥāne ve-Teʿālā pogleda na Svoje stvorenje i silazi na najniže nebo. Te noći On, ʿAzze ve Džell, oprašta svim Svojim robovima, osim mušricima i sljedbenicima novotarija.

Allāha molimo u ovim mubarek danima da nas ne svrsta među njih, da nas što više udalji od okretanja Njegovog Dīna, sunneta Njegovog Poslanika ﷺ i metodologije prvih generacija! Da nas učvrsti na putu prema Džennetu i sačuva od raskola i novotarija!

Imām eš-Šāfiʿī je rekao:

قَالَ الإِمَامُ الشَّافِعِيُّ وَبَلَغَنَا أَنَّهُ كَانَ يُقَالُ: إِنَّ الدُّعَاءَ يُسْتَجَابُ فِي خَمْسِ لَيَالٍ فِي لَيْلَةَ الْجُمُعَةِ، وَلَيْلَةِ الأضحى، وليلة الفطر، وأول ليلة من رجب، وليلة النصف مِنْ شَعْبَانَ.

"Do nas je doprlo da se govorilo: „Dova se prima u pet noći: u noći prema džumi, u noći Kurban-bajrama, u noći ramazanskog bajrama, u prvoj noći mjeseca Redžeba i u noći sredine Šaʿbāna.“

264 «كتاب الأم» للإمام محمد بن إدريس الشافعي (الجزء الأول)

وَقَالَ الإِمَامُ  بَعْدَ ذَلِكَ: وَأَنَا أَسْتَحِبُّ كُلَّ مَا حُكِيَتْ فِي هَذِهِ اللَّيَالِيِّ مِنْ غَيْرِ أَنْ يَكُونَ فَرْضًا

A zatim je Imām rekao:

„Smatram preporučenim (mustaḥabb) sve ono što je preneseno o ovim noćima, bez da to bude obavezno.“

264 «كتاب الأم» للإمام محمد بن إدريس الشافعي (الجزء الأول):

وَانْظُرْ إِلَى قَوْلِ عَطَاءِ  حِينَ قَالَ: مَا مِنْ لَيْلَةٍ بَعْدَ لَيْلَةِ الْقَدْرِ أَفْضَلُ مِنْهَا، يَعْنِي لَيْلَةَ النِّصْفِ مِنْ شَعْبَانَ، يَنْزِلُ اللَّهُ تَبَارَكَ وَتَعَالَى إِلَى سَمَاءِ الدُّنْيَا فَيَغْفِرُ إِلَّا لِمُشْرِكٍ أَوْ مُشَاحِنٍ أَوْ قَاطِعِ رَحِمٍ

I pogledaj riječi ʿAṭāʾa kada je rekao:

„Nema nijedne noći, nakon Lejletul-Qadra, koja je vrednija od nje – tj. noći sredine Šaʿbāna. Allāh, Uzvišeni i Blagoslovljeni, silazi na najniže nebo i oprašta, osim mušriku, ili onome koji je u neprijateljstvu, ili onome koji prekida rodbinske veze.“

كِتَابِ شَرْحِ أُصُولِ الْاعْتِقَادِ لِأَبِي الْقَاسِمِ اللَّالَكَائِي 721

Spominjanje toga u Kitāb es-Sunne od Ibn Mādže:

ذِكْرُ ذٰلِكَ فِي كِتَابِ السُّنَنِ لِا بْنِ مَاجَهَ حَدَّثَنَا الْحَسَنُ بْنُ عَلِيٍّ الْخَلَّالُ قَالَ: حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ قَالَ: أَنْبَأَنَا ابْنُ أَبِي سَبْرَةَ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ بْنِ مُحَمَّدٍ، عَنْ مُعَاوِيَةَ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ جَعْفَرٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَلِيِّ بْنِ أَبِي طَالِبٍ، قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ

El-Ḥasan ibn ʿAlī el-Ḫallāl nam je kazao, rekavši: ʿAbdur-Rezzāq nam je kazao, rekavši: obavijestio nas je Ibn Ebī Sabrā, od Ibrāhīma ibn Muḥammeda, od Muʿāvije ibn ʿAbdullāha ibn Džaʿfera, od njegovog oca, od ʿAlīja ibn Ebī Ṭāliba, koji je rekao: Allāhov Poslanik ﷺ je rekao:

"إِذَا كَانَتْ لَيْلَةُ النِّصْفِ مِنْ شَعْبَانَ، فَقُومُوا لَيْلَهَا وَصُومُوا نَهَارَهَا، فَإِنَّ اللَّهَ يَنْزِلُ فِيهَا لِغُرُوبِ الشَّمْسِ إِلَى سَمَاءِ الدُّنْيَا، فَيَقُولُ: 'أَلَا مِنْ مُسْتَغْفِرٍ لِي فَأَغْفِرَ لَهُ أَلَا مُسْتَرْزِقٌ فَأَرْزُقَهُ أَلَا مُبْتَلًى فَأُعَافِيَهُ أَلَا كَذَا أَلَا كَذَا، حَتَّى يَطْلُعَ الْفَجْرُ '"

„Kada nastupi noć sredine mjeseca Šaʿbāna, provodite njenu noć u namazu i postite njen dan, jer se Allāh u istinu u toj noći, od zalaska sunca, spušta na najniže nebo i govori: ‘Ima li neko ko traži oprost, pa da mu oprostim? Ima li neko ko traži opskrbu, pa da ga opskrbim? Ima li neko iskušan, pa da mu podarim zdravlje? Ima li ovoga? Ima li onoga?’ — sve dok ne svane zora.”

سُنَنُ إبْنِ مَاجَه – حديث رقم 1388

حَدَّثَنَا عَبْدَةُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ الْخُزَاعِيُّ، وَمُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ الْمَلِكِ أَبُو بَكْرٍ، قَالَا: حَدَّثَنَا يَزِيدُ بْنُ هَارُونَ قَالَ: أَنْبَأَنَا حَجَّاجٌ، عَنْ يَحْيَى بْنِ أَبِي كَثِيرٍ، عَنْ عُرْوَةَ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ: فَقَدْتُ النَّبِيَّ ذَاتَ لَيْلَةٍ، فَخَرَجْتُ أَطْلُبُهُ، فَإِذَا هُوَ بِالْبَقِيعِ رَافِعٌ رَأْسَهُ إِلَى السَّمَاءِ. فَقَالَ:

ʿAbda ibn ʿAbdullāh el-Ḫuzāʿī i Muḥammed ibn ʿAbdul-Melik, Ebu Bekr, rekli su: Jezīd ibn Hārūn nam je kazao, rekavši: obavijestio nas je Ḥaǧǧāǧ, od Jaḥje ibn Ebī Kesīra, od ʿUrve, od ʿĀʾiše, koja je rekla: „Jedne noći izgubila sam Poslanika, pa sam izašla da ga potražim. I zatekla sam ga u el-Baqīʿu, kako podiže glavu prema nebu. Tada je rekao:

يَا عَائِشَةُ أَكُنْتِ تَخَافِينَ أَنْ يَحِيفَ اللَّهُ عَلَيْكِ وَرَسُولُهُ؟" قَالَتْ، قَدْ قُلْتُ: وَمَا بِي ذَلِكَ، وَلَكِنِّي ظَنَنْتُ أَنَّكَ أَتَيْتَ بَعْضَ نِسَائِكَ، فَقَالَ: "إِنَّ اللَّهَ تَعَالَى يَنْزِلُ لَيْلَةَ النِّصْفِ مِنْ شَعْبَانَ إِلَى السَّمَاءِ الدُّنْيَا فَيَغْفِرُ لِأَكْثَرَ مِنْ عَدَدِ شَعَرِ غَنَمِ كَلْبٍ"

‘O ʿĀʾiša, jesi li se bojala da će Allāh i Njegov Poslanik prema tebi biti nepravedni?’ Rekla sam: „Nije to bilo, nego sam pomislila da si otišao kod neke od svojih žena.“ Pa je rekao: „Zaista se Allāh Uzvišeni spušta u noći sredine Šaʿbāna na najniže nebo i oprašta više [grijeha] nego što ima dlaka na ovcama plemena Kalb.“

سُنَنُ إبْنِ مَاجَة – حديث رقم 1389

A el-Baqīʿ je groblje koje se nalazi pored Poslanikove ﷺ džamije (Mesdžid en-Nebevī). Kalb je arapsko pleme. Spominju se posebno jer su imali više ovaca nego ostali Arapi.

حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ الْعَبَّاسِ الْوَرَّاقُ قَالَ: أنا الْعَبَّاسُ بْنُ مُحَمَّدٍ، أنا عُمَرُ بْنُ حَفْصِ بْنِ غِيَاثٍ، أنا أَبِي، عَنْ حَجَّاجٍ، عَنْ يَحْيَى بْنِ أَبِي كَثِيرٍ، عَنْ عُرْوَةَ، عَنْ عَائِشَةَ قَالَتْ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ

Prenosi se od ʿĀʾiše, radījallahu ʿanha, da je Allāhov Poslanik ﷺ rekao:

«إِنَّ اللَّهَ عَزَّ وَجَلَّ يَنْزِلُ لَيْلَةَ النِّصْفِ مِنْ شَعْبَانَ، فَيَغْفِرُ مِنَ الذُّنُوبِ أَكْثَرَ مِنْ شَعْرِ غَنَمِ كَلْبٍ»

„Uistinu, Allāh, Silni i Uzvišeni, silazi u noći sredine Šaʿbāna i oprašta grijehe u broju većem od broja dlaka na ovcama plemena Kalb.“

حَدَّثَنَا الْحُسَيْنُ، وَالْقَاسِمُ ابْنَا إِسْمَاعِيلَ، قَالَا: أنا إِبْرَاهِيمُ بْنُ مُجَشِّرٍ، أنا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ الْمُبَارَكِ، وَحَدَّثَنَا أَبُو عُثْمَانَ سَعِيدُ بْنُ مُحَمَّدِ بْنِ أَحْمَدَ الْخَيَّاطُ، قَالَ: أنا يُوسُفُ بْنُ مُوسَى الْقَطَّانُ، أنا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ مَغْرَا جَمِيعًا عَنِ الْحَجَّاجِ بْنِ أَرْطَاةَ، عَنْ يَحْيَى بْنِ أَبِي كَثِيرٍ، عَنْ عُرْوَةَ، عَنْ عَائِشَةَ عَنِ النَّبِيِّ نَحْوَهُ

Drugim lancima prenosilaca, od ʿUrve, od Aiše, od Vjerovjesnik, prenosi se značenje slično prethodnom hadisu."

كتاب النزول – الإمام أبو الحسن علي بن عمر الدارقطني (حديث/فقرة 89–91)

حَدَّثَنَا أَبُو عَبْدِ اللَّهِ مُحَمَّدُ بْنُ عَلِيِّ بْنِ إِسْمَاعِيلَ الْأَيْلِيُّ، أنا ابْنُ بَكْرِ بْنُ سَهْلٍ، أنا عَمْرُو بْنُ هَاشِمٍ الْبَيْرُوتِيُّ، أنا سُلَيْمَانُ بْنُ أَبِي كَرِيمَةَ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ قَالَتْ: كَانَتْ لَيْلَةُ النِّصْفِ مِنْ شَعْبَانَ لَيْلَتِي، وَبَاتَ رَسُولُ اللَّهِ  عِنْدِي، فَلَمَّا كَانَ فِي جَوْفِ اللَّيْلِ فَقَدْتُهُ، فَأَخَذَنِي مَا يَأْخُذُ النِّسَاءَ مِنَ الْغَيْرَةِ، فَتَلَفَّعْتُ بِمِرْطِي

Prenosi se od ʿĀʾiše, radījallahu ʿanha, da je rekla: Noć sredine mjeseca Šaʿbāna bila je moja noć, i Allāhov Poslanik je prenoćio kod mene. Kada je bila duboka noć, izgubila sam ga,

فَأَخْبَرْتُهُ. فَطَفِقَ يَمْسَحُ بِيَدِهِ عَلَى رُكْبَتِي، وَيَقُولُ:

(...) Tada je počeo svojom rukom prelaziti preko mog koljena i govoriti:

«وَلَيْسَ هَاتَيْنِ الرُّكْبَتَيْنِ مَا لَقِيَتَا فِي هَذِهِ اللَّيْلَةِ، لَيْلَةِ النِّصْفِ مِنْ شَعْبَانَ، يَنْزِلُ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ إِلَى السَّمَاءِ الدُّنْيَا فَيَغْفِرُ لِعِبَادِهِ إِلَّا لِمُشْرِكٍ وَمُشَاحِنٍ»

„Jao, šta su ova dva koljena doživjela ove noći, noći sredine Šaʿbāna. Allāh, Silni i Uzvišeni, silazi na najniže nebo i oprašta Svojim robovima, osim mušriku i Mušāḥinu.“

كتاب النزول – الإمام أبو الحسن علي بن عمر الدارقطني (حديث/نص رقم 92)

حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مُحَمَّدِ بْنِ زِيَادٍ الْقَطَّانُ قَالَ: أنا الْحَسَنُ بْنُ عَلِيِّ بْنِ شَبِيبٍ، قَالَ: سَمِعْتُ الرَّبِيعَ بْنَ سُلَيْمَانَ الْجِيزِيُّ يَقُولُ: أنا أَبُو الْأَسْوَدِ قَالَ: أنا ابْنُ لَهِيعَةَ، عَنِ الزُّبَيْرِ بْنِ سُلَيْمٍ، عَنِ الضَّحَّاكِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ وَهُوَ ابْنُ عَزُوبٍ، عَنْ أَبِيهِ قَالَ: سَمِعْتُ أَبَا مُوسَى يَقُولُ: سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ  يَقُولُ:

Prenosi se od Ebū Musā el-Ešʿarīja da je rekao: Čuo sam Allāhovog Poslanika ﷺ kako kaže:

«يَنْزِلُ رَبُّنَا إِلَى السَّمَاءِ الدُّنْيَا لَيْلَةَ النِّصْفِ مِنْ شَعْبَانَ فَيَغْفِرُ لِأَهْلِ الْأَرْضِ إِلَّا مُشْرِكًا أَوْ مُشَاحِنًا»

„Naš Gospodar silazi u noći sredine Šaʿbāna na najniže nebo i oprašta stanovnicima Zemlje, osim mušriku ili Mušāḥinu.“

كتاب النزول – الإمام أبو الحسن عليّ بن عمر الدارقطني (- حديث رقم 94)

Ebū Jaʿlā el-Ferrāʾ je rekao:

"رَوَاهُ ٱلثِّقَاتُ مِن طُرُقٍ مُخْتَلِفَةٍ، وَأَلْفَاظٍ مُخْتَلِفَةٍ. حَدَّثَنَا أَبُو ٱلْقِسْمِ بِإِسْنَادِهِ: عَنْ أَبِي بَكْرٍ ٱلصِّدِّيقِ عَنِ ٱلنَّبِيِّ  قَالَ: 'يَنْزِلُ ٱللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ لَيْلَةَ ٱلنِّصْفِ مِن شَعْبَانَ إِلَى سَمَاءِ ٱلدُّنْيَا فَيَغْفِرُ لِكُلِّ نَفْسٍ إِلَّا إِنْسَانٌ فِي قَلْبِهِ شَحْنَاءٌ أَوْ مُشْرِكٌ بِٱللَّهِ جَلَّ ٱسْمُهُ'

„Ovaj hadis prenijeli su pouzdani prenosioci (ṯiqqāt) putem različitih lanaca i s različitim izrazima. Ebū el-Qāsim nam je prenio sa svojim isnādom, od Ebū Bekra aṣ-Ṣiddīqa, od Vjerovjesnika ﷺ, koji je rekao: "Allah, Silni i Uzvišeni, spušta se u noći sredine Šaʿbāna na najniže nebo i oprašta svakoj duši, osim čovjeku u čijem srcu je šaḥnāʾ (duboka mržnja / zlopamćenje) ili mušriku koji Allāhu čini širk— uzvišeno je Njegovo ime.’

إبطال التأويلات – أبو يعلى الفراء (ص 248)

Aḥmed ibn el-Ḥussejn ibn Ḥassān je rekao:

وَقَالَ أَحْمَدُ بْنُ ٱلْحُسَيْنِ بْنِ حَسَّانَ: "قِيلَ لأَبِي عَبْدِ ٱللَّهِ: 'إِنَّ ٱللَّهَ تَبَارَكَ وَتَعَالَى يَنْزِلُ إِلَى ٱلسَّمَاءِ ٱلدُّنْيَا كُلَّ لَيْلَةٍ' قَالَ: 'نَعَمْ'، قِيلَ لَهُ: 'وَفِي شَعْبَانَ كَمَا جَاءَ ٱلْأَثَرُ؟' قَالَ: 'نَعَمْ.'

„Rečeno je Ebū ʿAbdullāhu (tj. imamu Aḥmedu ibn Ḥanbelu): "Zaista Allāh, Blagoslovljeni i Uzvišeni, spušta se na najniže nebo svake noći?’ On je rekao: ‘Da.’ Pa mu je rečeno: ‘I u mjesecu Šaʿbānu, kao što je došlo u predajama (āṯār)?’ On je rekao: ‘Da.’”

إبطال التأويلات – أبو يعلى الفراء (ص 258)

ذِكْرُ ذٰلِكَ فِي كِتَابِ السُّنَّةِ لِابْنِ أَبِي عَاصِمٍ حَدَّثَنَا يَعْقُوبُ بْنُ حُمَيْدٍ، ثنا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ وَهْبٍ، عَنْ عَمْرِو بْنِ الْحَارِثِ، عَنْ عَبْدِ الْمَلِكِ بْنِ عَبْدِ الْمَلِكِ، عَنِ الْمُصْعَبِ بْنِ أَبِي ذِئْبٍ، عَنِ الْقَاسِمِ بْنِ مُحَمَّدٍ، عَنْ عَمِّهِ، أَوْ عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي بَكْرٍ الصِّدِّيقِ ، عَنِ النَّبِيِّ  قَالَ:

Prenosi se od Ebū Bekra es-Siddīqa da je Vjerovjesnik ﷺ rekao:

«يَنْزِلُ اللَّهُ تَبَارَكَ وَتَعَالَى لَيْلَةَ النِّصْفِ مِنْ شَعْبَانَ إِلَى السَّمَاءِ الدُّنْيَا، فَيَغْفِرُ لِكُلِّ نَفْسٍ؛ إِلَّا إِنْسَانٍ فِي قَلْبِهِ شَحْنَاءٌ، أَوْ مُشْرِكٍ بِاللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ»

„Allāh, Uzvišeni i Blagoslovljeni, silazi u noći sredine Šaʿbāna na najniže nebo i oprašta svakoj duši, osim čovjeku u čijem srcu je šaḥnāʾ (mržnja / neprijateljstvo), ili mušriku koji Allāhu čini širk, 'Azze ve Džell.“

حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ مِسْكِينٍ، ثنا أَبُو الْأَسْوَدِ، عَنِ ابْنِ لَهِيعَةَ، عَنِ الرَّبِيعِ بْنِ سُلَيْمَانَ، عَنِ الضَّحَّاكِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي مُوسَى، قَالَ: سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ  يَقُولُ: «يَنْزِلُ رَبُّنَا تَبَارَكَ وَتَعَالَى إِلَى سَمَاءِ الدُّنْيَا لَيْلَةَ النِّصْفِ مِنْ شَعْبَانَ، فَيَغْفِرُ لِأَهْلِ الْأَرْضِ؛ إِلَّا مُشْرِكٍ أَوْ مُشَاحِنٍ»

Prenosi se od Ebū Musā el-Ešʿarīja da je rekao:

„Čuo sam Allāhovog Poslanika ﷺ kako kaže: „Naš Gospodar, Uzvišeni i Blagoslovljeni, silazi u noći sredine Šaʿbāna na najniže nebo i oprašta stanovnicima Zemlje, osim mušriku ili mušāḥinu.“

كِتَابِ السُّنَّةِ لِابْنِ أَبِي عَاصِمٍ 509-510

A šta je ta  شَحْنَاءٌ (šaḥnāʾ) koja se spominuje u predajama?

 شَحْنَاءٌ (šaḥnāʾ) – je mržnja, neprijateljstvo među ljudima. A مُشَاحِن (mušāḥin) – onaj koji nosi šaḥnāʾ; kod selefa se ovaj izraz koristio za sljedbenike novotarije. Nekoliko primjera selefa gdje se potvrđuje taj oblik:

Imām el-ʾEvzāʿī  je objasnio riječ "Mušāḥin" i rekao je:

 وتفسير ‹المُشاحِن› كما قال الأوزاعي: «كُلُّ صاحبِ بدعةٍ ‌فارقَ ‌عليها ‌أمَّتَه

„Mušāḥin" - je svaki ṣāḥib novotarije koji odvoji od svoga ummeta.“

فضائل رمضان لابن أبي الدنيا: (ر٥)

Imām Ibn Ṯevbān je rekao:

هُوَ التَّارِكُ لِسُنَّةِ نَبِيِّهِ ﷺ، الطَّاعِنُ عَلَى أُمَّتِهِ، السَّافِكُ لِدِمَائِهِمْ

„To je onaj koji ostavlja sunnet svoga Poslanika ﷺ, koji ogovara i kudi svoj ummet i prolivjava krv svojih sunarodnika.“

 الترغيب والترهيب للتيمي: (ر١٨٥٩)

Imām Aḥmed je rekao:

الْمُشَاحِنُ: هُم أَهْلُ الْبِدَعِ؛ الَّذِينَ يُشَاحِنُونَ أَهْلَ الْإِسْلَامِ وَيُعَادُونَهُمْ

„Mušāḥin: To su sljedbenici novotarije. Oni koji se svađaju i sukobljavaju sa sljedbenicima islāma i koji se prema njima neprijateljski ophode“

 كتاب الدعاء للطبراني: (صـ١٩٥ ر٦٠٦)

أَخْبَرَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ أَحْمَدَ بْنِ عَلِيٍّ، قَالَ: ثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدِ بْنِ زِيَادٍ، قَالَ: ثَنَا يُونُسُ بْنُ عَبْدِ الْأَعْلَى، قَالَ: أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ وَهْبٍ، قَالَ: أَخْبَرَنِي عَمْرُو بْنُ الْحَارِثِ، عَنْ عَبْدِ الْمَلِكِ بْنِ عَبْدِ الْمَلِكِ، عَنْ مُصْعَبِ بْنِ أَبِي ذِئْبٍ، عَنِ الْقَاسِمِ بْنِ مُحَمَّدٍ، عَنْ أَبِيهِ، أَوْ عَنْ عَمِّهِ، عَنْ جَدِّهِ أَبِي بَكْرٍ، أَنَّ النَّبِيَّ  قَالَ: "إِنَّ اللَّهَ تَبَارَكَ وَتَعَالَى يَنْزِلُ إِلَى سَمَا الدُّنْيَا لَيْلَةَ النِّصْفِ مِنْ شَعْبَانَ فَيَغْفِرُ فِيهَا لِكُلِّ بَشَرٍ مَا خَلَا كَافِرًا أَوْ رَجُلًا فِي قَلْبِهِ شَحْنَاءُ"

Prenosi se od djeda, Ebū Bekra eṣ-Ṣiddīqa, da je Vjerovjesnik ﷺ rekao: „Zaista Allāh, Uzvišeni i Blagoslovljeni, silazi na najniže nebo u noći sredine mjeseca Šaʿbāna i u toj noći oprašta svakom čovjeku, osim nevjerniku ili čovjeku u čijem srcu je šaḥnāʾ (duboka mržnja, zlopamćenje).“

كِتَابِ شَرْحِ أُصُولِ الْاعْتِقَادِ لِأَبِي الْقَاسِمِ اللَّالَكَائِي 703

أَخْبَرَنَا عَلِيُّ بْنُ مُحَمَّدِ بْنِ عُمَرَ، قَالَ: ثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ أَبِي حَاتِمٍ، أَخْبَرَنَا أَبُو زُرْعَةَ، حَدَّثَنَا صَفْوَانُ بْنُ صَالِحٍ الدِّمَشْقِيُّ، ثَنَا مَرْوَانُ بْنُ مُحَمَّدٍ، ثَنَا ابْنُ لَهِيعَةَ، أَخْبَرَنِي الزُّبَيْرُ بْنُ سُلَيْمَانَ، قَالَ: سَمِعْتُ الضَّحَّاكَ بْنَ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ عزربٍ، يَقُولُ حَدَّثَنِي أَبِي، عَنْ أَبِي مُوسَى الْأَشْعَرِيِّ، قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ : "إِنَّ اللَّهَ يَنْزِلُ لَيْلَةَ النِّصْفِ مِنْ شَعْبَانَ فَيَغْفِرُ لِخَلْقِهِ كُلِّهِمْ أَجْمَعِينَ إِلَّا لِمُشْرِكٍ أَوْ مُشَاحِنٍ"

Ebū Mūsā el-Ašʿarī prenosi da je Allāhov Poslanik ﷺ rekao:

„Zaista Allāh silazi u noći sredine Šaʿbāna i oprašta cijelom Svome stvorenju, svima redom, osim mušriku i mušāḥinu.“

كِتَابِ شَرْحِ أُصُولِ الْاعْتِقَادِ لِأَبِي الْقَاسِمِ اللَّالَكَائِي 715)

خْبَرَنَا الْحُسَيْنُ بْنُ عُمَرَ، قَالَ: أَخْبَرَنَا أَحْمَدُ بْنُ الْحَسَنِ، قَالَ: ثَنَا بِشْرُ بْنُ مُوسَى، قَالَ: ثَنَا سَعِيدُ بْنُ مَنْصُورٍ، قَالَ: ثَنَا أَبُو مَعْشَرٍ، عَنْ أَبِي حَازِمٍ، وَمُحَمَّدِ بْنِ قَيْسٍ، عَنْ أَبِي حَازِمٍ، عَنْ عَطَاءِ بْنِ يَسَارٍ، قَالَ: "مَا مِنْ لَيْلَةٍ بَعْدَ لَيْلَةِ الْقَدْرِ أَفْضَلُ مِنْهَا , يَعْنِي لَيْلَةَ النِّصْفِ مِنْ شَعْبَانَ يَنْزِلُ اللَّهُ تَبَارَكَ وَتَعَالَى إِلَى سَمَاءِ الدُّنْيَا فَيَغْفِرُ إِلَّا لِمُشْرِكٍ أَوْ مُشَاحِنٍ أَوْ قَاطَعِ رَحِمٍ"

Predaja od Ebū Ḥāzima, prenosi ʿAṭāʾ ibn Jasār:

„Nakon noći Qadra nema nijedne noći bolјe od nje, to jest noći sredine Šaʿbāna. Allāh silazi na najniže nebo i oprašta svima, osim mušriku, mušāḥinu ili onome koji prekida veze s rodbinom.“

721 شرح أصول الاعتقاد – أبو القاسم اللاكائي

أَخْبَرَنَا عَلِيُّ بْنُ مُحَمَّدِ بْنِ عُمَرَ، قَالَ: أَخْبَرَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ أَبِي حَاتِمٍ، قَالَ: ثَنَا أَبُو زُرْعَةَ الرَّازِيُّ، قَالَ: ثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ الْجَبَّارِ الْخَبَايِرِيُّ، قَالَ: ثَنَا الْحَكَمُ بْنُ الْوَلِيدِ الْوُحَاظِيُّ، قَالَ: سَمِعْتُ الْفُضَيْلَ بْنَ فَضَالَةَ الْهَوَزِيَّ، يَقُولُ: "إِنَّ اللَّهَ يَهْبِطُ إِلَى سَمَاءِ الدُّنْيَا لَيْلَةَ النِّصْفِ مِنْ شَعْبَانَ فَيُعْطِي رِغَابًا وَيَفُكُّ رِقَابًا وَيُفَخِّمُ عِقَابًا"

Ḥakam ibn el-Velīd al-Vuḥāḍhī, prenosi el-Fuḍejl ibn el-Hawazī:

„Zaista Allāh silazi u noći sredine Šaʿbāna na najniže nebo. On daruje obilne darove, oslobađa robove (ili ruke / ljude iz ropstva) i pojačava kaznu onima kojima je namijenjena.“

 725 شرح أصول الاعتقاد – أبو القاسم اللاكائي

 

حَدَّثَنَا ابْنُ الْمُبَارَكِ عَنْ هِشَامِ بْنِ حَسَّانَ عَنِ الْحَسَنِ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللهِ ﷺ "وَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ لَيَرْفَعَنَّ لِي يَوْمَ الْقِيَامَةِ أَقْوَامٌ مِمَّن صَحِبَنِي حَتَّى إِذَا رَأَيْتُهُمْ وَعَرَفْتُهُمْ اخْتَلَجُوا دُونِي فَأَقُولُ: أَي رَبِّ أَصْحَابِي أَصْحَابِي؟ فَيَقُولُ: إِنَّكَ لَا تَدْرِي مَا أَحْدَثُوا بَعْدَكَ."

Prenio nam je ibn el-Mubārek, od Hišāma ibn Ḥasana od Ḥasana: Rekao je Allāhov Poslanik ﷺ:

“Zaista, kunem se Onim u Čijoj je ruci moja duša, Na Dan kijameta će mi biti pokaženi neki od onih koji su bili moji aṣḥābi. Kada ih vidim i prepoznam, oni će biti pomaknuti od meni, i ja ću reći: ‘O Gospodaru, moji aṣḥābi, moji aṣḥābi?’

Allāh će reći: ‘Ti ne znaš šta su oni činili nakon tebe.’”

(كتاب الفتن)

١٥١ - حَدَّثَنِي مُحَمَّدُ بْنُ وَضَّاحٍ قَالَ: نا نُعَيْمُ بْنُ حَمَّادٍ قَالَ: نا عُثْمَانُ بْنُ يُونُسَ , عَنِ الْأَعْمَشِ , عَنْ أَبِي وَائِلٍ , عَنْ حُذَيْفَةَ بْنِ الْيَمَانِ: " أَنَّهُ أَخَذَ حَجَرَيْنِ فَوَضَعَ أَحَدَهُمَا عَلَى الْآخَرِ ثُمَّ قَالَ لِأَصْحَابِهِ: هَلْ تَرَوْنَ مَا بَيْنَ هَذَيْنِ الْحَجَرَيْنِ مِنَ النُّورِ؟ قَالُوا: يَا أَبَا عَبْدِ اللَّهِ , مَا نَرَى بَيْنَهُمَا مِنَ النُّورِ إِلَّا قَلِيلًا , قَالَ: وَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ لَتَظْهَرَنَّ الْبِدَعُ حَتَّى لَا يُرَى مِنَ الْحَقِّ إِلَّا قَدْرُ مَا تَرَوْنَ مَا بَيْنَ هَذَيْنِ الْحَجَرَيْنِ مِنَ النُّورِ , وَاللَّهِ لَتَفْشُوَنَّ الْبِدَعُ حَتَّى إِذَا تُرِكَ مِنْهَا شَيْءٌ قَالُوا: تُرِكَتِ السُّنَّةُ 

Prenosi se od Muḥammeda ibn Vaḍḍāḥa, koji kaže: prenio nam je Nuʿajm ibn Ḥammād, koji kaže: prenio nam je ʿUṯmān ibn Jūnus, od el-Aʿmāša, od Ebī Vaʾila, od Ḥuḏejfe ibn el-Jemāna, koji je rekao:

„Uzeo je dva kamena i stavio jedan na drugi, pa je rekao svojim ashabima: ‘Vidite li svjetlost između ova dva kamena?’ Oni rekoše: ‘O Ebū ʿAbdullāh, jedva vidimo svjetlost između njih.’ On reče: ‘Kunem se Onim u Čijoj je ruci moja duša, novotarije će se proširiti do te mjere da od istine neće biti vidljivo ništa osim koliko vidite svjetlosti između ova dva kamena. Zaista će se širiti novotarije, sve dok, ako se nešto od njih (tj. od novotarija) ostavi, ljudi će reči: “Ostavljen (napušten) je sunnet.”

ص114 - كتاب البدع والنهي عنها

Rekao je Ibn Baṭṭah:

قال الشيخ أبو عبد الله ابن بطة العكبري في الإبانة الكبرى : [وَالنَّاسُ فِي زَمَانِنَا هَذَا أَسْرَابٌ كَالطَّيْرِ، يَتْبَعُ بَعْضُهُمْ بَعْضًا لَوْ ظَهَرَ لَهُمْ مَنْ يَدَّعِي ‌النُّبُوَّةَ مَعَ عِلْمِهِمْ بِأَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ خَاتَمُ الْأَنْبِيَاءِ، أَوْ مَنْ يَدَّعِي الرُّبُوبِيَّةَ، لَوَجَدَ عَلَى ذَلِكَ أَتْبَاعًا وَأَشْيَاعًا]

„Ljudi u naše vrijeme su poput ptica. Jedni druge slijede. Kada bi se pojavio neko ko tvrdi da je poslanik, iako znaju da je Poslanik Allahov ﷺ pečat svih vjerovjesnika, ili neko ko tvrdi apsolutnu vlast i gospodarstvo (Rububiījjet) za sebe, pronašao bi sljedbenike i grupe koje bi ga slijedile.“

٢٣٤ - حَدَّثَنِي إِبْرَاهِيمُ بْنُ مُحَمَّدٍ , عَنْ عَوْنٍ , عَنْ إِسْمَاعِيلَ بْنِ نَافِعٍ الْقُرَشِيِّ , عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ الْمُبَارَكِ قَالَ: " اعْلَمْ أَخِي أَنَّ الْمَوْتَ الْيَوْمَ كَرَامَةٌ لِكُلِّ مُسْلِمٍ لَقِيَ اللَّهَ عَلَى السُّنَّةِ؛ فَإِنَّا لِلَّهِ وَإِنَّا إِلَيْهِ رَاجِعُونَ , فَإِلَى اللَّهِ نَشْكُو وَحْشَتَنَا , وَذَهَابَ الْإِخْوَانِ , وَقِلَّةَ الْأَعْوَانِ , وَظُهُورَ الْبِدَعِ , وَإِلَى اللَّهِ نَشْكُو عَظِيمَ مَا حَلَّ بِهَذِهِ الْأُمَّةِ مِنْ ذَهَابِ الْعُلَمَاءِ أَهْلِ السُّنَّةِ , وَظُهُورِ الْبِدَع

234. „Prenio mi je Ibrāhīm ibn Muḥammed, od 'Avnā, od Ismā'īla ibn Nāfī' el-Qurašī, od 'Abdullāha ibn Mubāreka, da je rekao:

"Znaj brate moj, danas je smrt zaista uspjeh za svakog muslīmana koji sretne Allāha na sunnetu. Zaista Allāhu pripadamo i Njemu se vraćamo. A Allāhu se žalimo na našu samoću, nestanak naše braće, mali broj pomagača i pojavu novotarija. I Allāhu se žalimo šta je zadesilo ovaj ummet, od nestanka učenjaka i sljedbenika sunneta i pojava novotarija.“

وَقَدْ أَصْبَحْنَا فِي زَمَانٍ شَدِيدٍ وَهَرْجٍ عَظِيمٍ , إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ تَخَوَّفَ عَلَيْنَا مَا قَدْ أَضَلَّنَا , وَمَا قَدْ أَصْبَحْنَا فِيهِ , فَحَذَّرَنَا وَتَقَدَّمَ إِلَيْنَا فِيهِ بِقَوْلِ أَبِي هُرَيْرَةَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «أَتَتْكُمْ فِتَنٌ كَقِطَعِ اللَّيْلِ الْمُظْلِمِ , يُصْبِحُ الرَّجُلُ فِيهَا مُؤْمِنًا وَيُمْسِي كَافِرًا , وَيُمْسِي مُؤْمِنًا وَيُصْبِحُ كَافِرًا , يَبِيعُ فِيهَا أَقْوَامٌ دِينَهُمْ بِعَرَضٍ مِنَ الدُّنْيَا»

„Osvanuli smo u jednom žestokom zemānu i u velikoj pobuni. Zaista Poslanik ﷺ nas je plašio toga šta nas je već odvelo u zabludu i u čemu smo već osvanuli. I tako nas je već upozorio i nama se obratio kroz izjavu Ebu Hurejre raḍijallāhu 'anh : “Rekao je Allāhov Poslanik ﷺ:

„Pojavljivat će se fītne, koje će biti poput tamne (mrkle) noći. U njima, (tj. u tim fītnama), čovjek će osvanuti kao Mū'min a omrknuti kao Kāfir ili će omrknuti kao Mū'min, a osvanuti kao Kāfir. U njima (tj. u tim fītnama) ljudi prodaju svoj dīn za komad ovoga dunjaluka.“

(ص159 - كتاب البدع والنهي عنها - باب فيما يدال الناس
بعضهم من بعض والبقاع )

A 'Abdullāh ibn Mubārek, raḥimehullāh, je preselio 181 n.H i Ibn Baṭṭah 387 n.H . Šta je onda tek sa našim zemānom???!

Molimo Allāha u ovim mubarek danima da nas uputi i učvrsti na menhedžu prvih generacija, te da nas sačuva od novotarija, njihovih sljedbenika i onih koji ih hvale, koji se u njihovu korist raspravljaju i optužuju sljedbenike eṯāra za ekstremizam, a svojim postupcima ne čine ništa drugo osim što šire nered među ṣaffovima muslimana.

Molimo Ga također da nas opskrbi i počasti da dočekamo mubarek mjesec ramaḍāna, te da kroz njega prolazimo Njegovom Raḥmetom u pokornosti i 'ibadetu.

Molimo Allāha da uputi one koji olahko shvataju opasnost novotarije, da im podari baṣīret i učvrsti ih na putu prvih generacija.

Allāhume Amīn!

 

Rekao je Allah, subhanehu ve te'ala:

إِلَّا الَّذِينَ تَابُوا وَأَصْلَحُوا وَاعْتَصَمُوا بِاللَّهِ وَأَخْلَصُوا دِينَهُمْ لِلَّهِ فَأُولَٰئِكَ مَعَ الْمُؤْمِنِينَ ۖ وَسَوْفَ يُؤْتِ اللَّهُ الْمُؤْمِنِينَ أَجْرًا عَظِيمًا

„Osim onih koji se pokaju i poprave i koji čvrsto Allaha prihvate i vjeru svoju u Allaha iskreno ispolje, oni će biti s vjernicima, a Allah će, sigurno, vjernicima veliku nagradu dati.“

(En-Nisaa : 146)

Rekao je Ebu Dža´fer et-Taberi:

فتأويل الآية: "إلا الذين تابوا"، أي: راجعوا الحق, وآبوا إلا الإقرار بوحدانية الله وتصديق رسوله وما جاء به من عند ربه من نفاقهم"وأصلحوا"، يعني: وأصلحوا أعمالهم، فعملوا بما أمرهم الله به، وأدَّوا فرائضه، وانتهوا عما نهاهم عنه، وانزجروا عن معاصيه ( "واعتصموا بالله"، يقول: وتمسَّكوا بعهد الله.

“A tumačenje ajeta: “Osim onih koji se pokaju” tj.: “Onih koji se vrate ka istini, od onih koji su se iz nifaka suprotstavili da prihvate Allahov Vahdenijjet i da potvrde ono sa čime je došao Njegov Poslanik i ono što je došlo od Njegovog Gospodara.”

“… i poprave”, tj.: Koji poprave svoja djela. Pa (zatim) sprovedu ona djela, koja im je Allah naređivao. (To su oni) koji se drže obaveznih naredba, koji se klone od onoga što im je naređeno i koji se čuvaju od grijeha.”

“…i koji čvrsto Allaha prihvate”, tj.: koji se čvrsto pridržavaju Allahovog ugovora”

Prenosi ibn Ebi Hatim, rahimehullah:

قَوْلُهُ تَعالى: وأصْلَحُوا
[٦١٥٩] حَدَّثَنا أبُو زُرْعَةَ، ثَنا يَحْيى بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ لَهِيعَةَ، حَدَّثَنِي عَطاءُ بْنُ دِينارٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ: قَوْلَهُ: وأصْلَحَ يَعْنِي: وأصْلَحَ العَمَلَ.

Allahove Riječi: “…i poprave”

6159. Prenio je Ebu Zur´ah, od Jahje ibn ´Abdillaha ibn Bukejra, prenio mi je ´Abdullah ibn Lahij´ah, prenio mi je ´Ataa ibn Dinar, od Sa´ida ibn Džubejra koji je rekao za Allahove Riječi: “…i poprave”

“Tj. Onih koji poprave svoja djela”

[٦١٦٠] أخْبَرَنا مُحَمَّدُ بْنُ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ المُنادِي فِيما كَتَبَ إلَيَّ، ثَنا يُونُسُ بْنُ مُحَمَّدٍ المُؤَدِّبُ، ثَنا شَيْبانُ النَّحْوِيُّ، عَنْ قَتادَةَ ﴿وأصْلَحُوا﴾ قالَ: أصْلَحُوا ما بَيْنَهم وبَيْنَ اللَّهِ ورَسُولِهِ

6160. Prenio nam je Muhammed ibn ´Ubejdullah bin Munaadi koji mi je napisao, od Junusa bin Muhammeda el-Mueddeba, od Šejbana en-Nehvija od Katade: “… i poprave”

“Koji poprave ono što je između njih i Allaha i Poslanika”

I rekao je Allah, subhanehu ve te'ala:

إِلَّا ٱلَّذِينَ تَابُواْ وَأَصۡلَحُواْ وَبَيَّنُواْ فَأُوْلَٰٓئِكَ أَتُوبُ عَلَيۡهِمۡ وَأَنَا ٱلتَّوَّابُ ٱلرَّحِيمُ

“Izuzeti će biti samo oni koji se pokaju i poprave, i to javno ispolje; takvima ću Ja oprostiti, a Ja sam stalni Primatelj pokajanja, Milostivi.”

(El-Bekare: 160)

Rekao je Mukatil bin Sulejman, rahimehullah:

فقال سبحانه : { إلا الذين تابوا } من الكفر { وأصلحوا } العمل { وبينوا } أمر محمد صلى الله عليه وسلم للناس

“Riječi Subhane: “Izuzeti će biti samo oni koji se pokaju”, tj.: od kufra”
“…i poprave”: svoja djela, “i to javno ispolje” naredbu Muhammeda ljudima.”

Prenosi ibn Ebi Hatim, rahimehullah:

[١٤٥١] حَدَّثَنا عَلِيُّ بْنُ الحَسَنِ الهَرْثَمِيُّ، قالَ: سَمِعْتُ مُقاتِلَ بْنَ مُحَمَّدٍ يَحْكِي عَنِ ابْنِ غَمْزانَ الصُّوفِيِّ.
قَوْلُهُ: إلا الَّذِينَ تابُوا وأصْلَحُوا وبَيَّنُوا
قالَ: تَحْضُرُ هَؤُلاءِ الَّذِينَ أحْدَثُوا بِدَعًا فَبَيِّنْ لَهُمُ التَّوْبَةَ

1451. “Prenio nam je ´Ali ibn Hasan el-Harsemi, koji je rekao: Čuo sam Mukatila ibn Muhammeda da je ispričao od ibnu Gamzana es-Sufija oko Allahovih Riječi: “Izuzeti će biti samo oni koji se pokaju i poprave”

Rekao je: “Oni koji su uveli novotariju, pa njima jasno objašnjavate pokajanje (od toga).”

[١٤٥٢ ] حَدَّثَنا أبُو زُرْعَةَ، ثَنا يَحْيى بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ لَهِيعَةَ عَنْ عَطاءِ بْنِ دِينارٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ في قَوْلِهِ: ﴿إلا الَّذِينَ تابُوا﴾ يَعْنِي مِنَ الشِّرْكِ.

1452. „Prenio je Ebu Zur´ah od Jahje ibn ´Abdillaha bin Bukejra: Prenio mi je ´Abdullah ibn Lahij´ah, prenio mi je ´Ataa ibn Dinar, od Sa´ida ibn Džubejra koji je rekao za Allahove Riječi: „Izuzeti će biti samo oni koji se pokaju“

„Tj.: Od širka.“

Od Hasana bin Šekika se prenosi:

عن الحسن بن شقيق قال
كنا عند ابن المبارك ؛ إذ جاءه رجلٌ فقال له [ ابن المبارك ]: « أنت ذاك الجهمي؟
قال: نعم ،
قال : إذا خرجت من عندي فلا تَعُدْ إليَّ؛
قال الرجل : فأنا تائب ،
قال : لا ؛ حتى يظهر من توبتك مثل الذي ظهر من بدعتك

“Bili smo kod ibn Mubareka, pa je došao jedan čovjek kod njega, a Ibn Mubarek ga je pitao: “Jesil ti taj džehmijja?

Rekao je: “Da (jesam)”

Pa je odgovorio (Ibn Mubarek): “Ako je to tako, onda se makni od mene i nemoj se meni više vraćati!”

Pa je čovjek rekao: “Ali ja sam se pokajao”

Pa je rekao (Ibn Mubarek): “Ne nisi! Sve dok se tvoja tevba ispoljava na (isti) način kao što se je od tebe ispoljavala tvoja novotarija.”

( الإبانة الصغرى لابن بطة )

Ebu Hatim Muhammed ibn Idris je rekao:

وَلَقَدْ ذُكِرَ لأَبِي عَبْدِ اللهِ أَحْمَدَ بنِ حَنْبَلٍ رَجُلٌ مِنْ أَهْلِ العِلْمِ كَانَتْ لَهُ زلَّةٌ، وَأَنَّهُ تَابَ مِنْ زَلَّتِهِ، فَقَالَ: لَا يَقْبَلُ اللهُ ذلِكَ مِنْهُ حَتَّى يُظْهِرَ التَّوْبَةَ وَالرُّجُوْعَ عَنْ مَقَالَتِهِ، وَلْيُعْلِمَنَّ أَنَّهُ قَالَ مَقَالَتَهُ كَيْتَ وَكَيْتَ، وَأَنَّهُ تَابَ إِلَى اللهِ تَعَالَى مِنْ مَقَالَتِهِ وَرَجَعَ عَنْهُ، فَإِذَا ظَهَرَ ذلِكَ مِنْهُ حِيْنَئِذٍ تُقْبَلُ، ثُمَّ تَلَا أَبُو عَبْدِ اللهِ: {إِلَّا الَّذِينَ تَابُوا وَأَصْلَحُوا وَبَيَّنُوا}

“I spomenuto je Ebu Abdillahu Ahmedu ibn Hanbelu za jednog učenjaka koji je upao u novotariju, a potom se pokajao za svoju grešku pa je odgovorio:

“Allah to neće prihvatiti od njega dok javno ne pokaže svoje pokajanje i povratak od svoje tvrdnje. I neka javno obzanani svoje stavove i da se je pokajao Allahu Te´ala od svoga stava i da je povukao svoj stav. Ako to (na taj način) ispolji tako će se od njega prihvatiti, pa je zatim učio Ebu ´Abdillah:

إِلَّا الَّذِينَ تَابُوا وَأَصْلَحُوا وَبَيَّنُوا

“Izuzeti će biti samo oni koji se pokaju i poprave”

(ص300 - كتاب ذيل طبقات الحنابلة)

Rekao je Imam el-Khallal: Prenio nam je Meruzi da je Ebu ´Abdillah spomenao Harisa el-Muhasibija pa je zatim rekao:

وَقَالَ الخَلَّالُ: أَخْبَرَنَا المَرُّوْذِيُّ: أَنَّ أَبا عبدِ الله ذَكَرَ حَارِثًا المُحَاسِبِيَّ فقَالَ:

حارِثٌ أَصْلُ البَلِيَّةِ، يعني حَوَادِثَ كَلَام جَهْمٍ، مَا الآفةُ إلَّا حَارِثٌ، عامَّة مَنْ صحِبَهُ انْبَتكَ، إلَّا ابنَ العَلَّافِ . فإِنَّه ماتَ مَسْتُوْرًا، حَذِّرُوا عن حَارثٍ أَشَدَّ التَّحْذِيْرِ، قلتُ: إِنَّ قومًا يختَلِفُون إِليه؟ قَالَ: نَتَقَدَّمُ إِليهم لَعَلَّهُمْ لا يَعْرِفُونَ بِدْعَتَهُ. فإِنْ قَبِلُوا وإلَّا هُجِرُوا، ليس للحَارِثِ تَوْبَةٌ، يُشْهَدُ عليه ويَجْحَدُ، إِنَّما التَّوْبَةُ لِمَنِ اعتَرَفَ.

„Haris je korijen (svakog) iskušenja, tj. uveo (sproveo) je Džehmov govor. Haris nije ništa drugo nego (prava) napast. Većina onih koji su ga slijedili su bili prokleti, osim ibnu ´Alaaf, koji je preselio skriveno. Upozorite na Harisa na najžešći način.” Pa sam mu rekao:

"Neki ljudi (ipak) idu kod kod njega?” Pa je rekao: “(To su oni) koji idu kod njega i koji nisu upoznati sa njegovom novotarijom. A ako (ipak saznaju) i prihvate od njega - onda će se od njega klonuti. Za Harisa nema pokajanja, posvjedočio je protiv samog sebe i negirao to. Tevba je isključivo samo za onoga koji prizna svoju grešku”

٤٧٣ - مُحَمَّدُ بنُ أَبِي عَتَّابٍ ، أَبُو بَكْرٍ الأعْيَنُ. نَقَلَ عن إِمَامِنَا أَشْيَاء؛ مِنْهَا: قَالَ: أَتَيْتُ آدَمَ العَسْقَلَانِيّ، فَقُلْتُ لَهُ: عَبْدُ اللهِ بنُ صَالِحٍ كَاتبُ اللَّيْثِ بن سَعْدٍ يُقْرِئُكَ السَّلَامَ، قَالَ: لَا تُقْرِئُهُ مِنِّي السَّلَامَ، فَقُلْتُ لَهُ: لِمَ؟ قَالَ: لأنَّه قَالَ القُرْآنُ مَخْلُوقٌ. قَالَ: فَأَخْبَرْتُهُ بِعُذْرِهِ، وأنَّه أَظْهَرَ النَّدَامَةَ، وأَخْبَرَ النَّاسَ بالرُّجُوعِ، فَقَالَ: فأَقْرِئْهُ مِنِّي السَّلَامَ.

473. Rekao je Muhammed ibn Ebi ´Attab, od Ebu Bekra el-´Ajjana koji je od naših imama prenio, između ostalog je rekao: “Sreo sam Adema el-´Askalanija pa sam mu rekao: “´Abdullah ibn Salih je napisao Lejsu bin Sa´du i prenio mu je selam.” Pa je odgovorio:

“Nemojte od mene njemu prenijeti selam”, pa sam mu rekao: “Zbog čega?” Pa je rekao: “Jer je rekao da je Kur´an stvoren.” Pa sam ga obavijestio oko njegovog opravdanja i da je obznanio povratak (tj. tevbu) i da je ljudima prenio svoje pokajanje, pa mi je rekao: “Prenesite mu selam.”

(طبقات الحنابلة)

Prenosi se od ibnu-Mufliha koji je sastavio knjigu “Kitab el-Edebuš-Šerij´ah” u kojoj je sastavio poglavlje pod nazivom: “Poglavlje oko pokajanja od novotarskog fiska i od nevjerničke novotarije kao i uvjeti za ispravnosti te tevbe”. Rekao je zatim:

وَقَالَ الْقَاضِي أَبُو الْحُسَيْنِ بَعْدَ أَنْ ذَكَرَ هَذِهِ الرِّوَايَةَ وَغَيْرَهَا فَظَاهِرُ هَذِهِ الْأَلْفَاظِ قَبُولُ تَوْبَتِهِ مِنْهَا بَعْد الِاعْتِرَافِ وَالْمُجَانَبَةِ لِمَنْ كَانَ يُقَارِنُهُ وَمُضِيِّ سَنَةٍ، ثُمَّ ذَكَرَ رِوَايَةً ثَانِيَةً أَنَّهَا لَا تُقْبَلُ وَاخْتَارَهُ ابْنُ شَاقِلَا وَاحْتَجَّ لِاخْتِيَارِهِ بِقَوْلِهِ - عَلَيْهِ السَّلَامُ - «مَنْ سَنَّ سُنَّةً سَيِّئَةً كَانَ عَلَيْهِ وِزْرُهَا وَوِزْرُ مَنْ عَمِلَ بِهَا إلَى يَوْمِ الْقِيَامَةِ» وَرَوَى أَبُو حَفْصٍ الْعُكْبَرِيُّ بِإِسْنَادِهِ عَنْ أَنَسٍ مَرْفُوعًا «أَنَّ اللَّهَ عَزَّ وَجَلَّ احْتَجَبَ التَّوْبَةَ عَنْ كُلِّ صَاحِبِ بِدْعَةٍ» .

“Rekao je el-Kaadi Ebul-Hussejn nakon što je naveo te rivajete i drugo. Vanjština ovih predaja ukazuje na prihvatanje tevbe od onih koji je ispovijedaju i koji se klone od onoga na čemu su bili (od novotarije) a zatim protekne godina dana. Zatim je spomenuo drugu vrstu rivajeta da se od novotara ne prihvata tevba, tj. ono što je odabrao ibni Šakill koji je svoje mišljenje potkrijepio riječima Poslanika, ´alejhis-selam: “Onaj koji uvodi loš sunnet a koji bude zatim slijeđen, on će naslijediti njegov grijeh i teret grijeha poput onome onih koji ga slijede, sve do sudnjega dana." I prenio je Ebu Hafs el-´Ukburi sa senedom od Enesa: “Zaista Allah ´Azze ve Džell spriječava tevbu od svakog sljedbenika novotarije.”

فَأَمَّا مَنْ جَحَدَ فَلَا تَوْبَةَ لَهُ وَقَالَ فِي رِوَايَةِ الْمَرُّوذِيِّ وَإِذَا تَابَ الْمُبْتَدِعُ يُؤَجَّلُ سَنَةً حَتَّى تَصِحَّ تَوْبَتُهُ وَاحْتَجَّ بِحَدِيثِ إبْرَاهِيمَ التَّيْمِيِّ أَنَّ الْقَوْمَ نَازَلُوهُ فِي صَبِيغٍ بَعْدَ سَنَةٍ فَقَالَ جَالِسُوهُ وَكُونُوا مِنْهُ عَلَى حَذَرٍ.

“A što se tiče onoga koji negira da za njega nema tevbe, to se navodi u rivajetu od el-Maruzija da je Imam Ahmed rekao ako se pokaje novotar da će se sačekati godinu dana da bi se uvjerili u ispravnost njegovog pokajanja. Dokazujući to sa predajom od Ibrahima et-Tejmija da je jedan narod spustio ka Sebigu nakon godinu dana i rekli su “sjedite i budite sa njim - ali budite oprezni oko njega”

(ص109 - كتاب الآداب الشرعية والمنح المرعية - فصل في التوبة من البدعة المفسقة والمكفرة وما اشترط فيها)

A ova činjenica predstavlja mudrost prvih generacija da se sačeka ispravnost i autentičnost tevbe novotara godinu dana.

A što se tiče Sebiga:

Prenosi se predaja od Sebiga i ´Omera koji ga je udarao. Pa mu je Omer tokom udaranja rekao: „Obucite ga, stavite ga na kamilu i odvedite ga vani, sve dok ga ne odvedete u njegovo društvo. Pa tražite govornika da javno (njima) kaže: „Sebigh je tražio znanje, ali ga nije našao.“ Nakon toga je Sebig, sve do svoje smrti bio preziran od svoga naroda, a prije toga je bio vođa svog naroda.“

Na osnovnog tog djela `Omera, radijAllahu anh, je rekao i zaključio Imam eš-Šafi´i, rahimehullah sljedeće:

وعن الحسين بن علي قال: سمعت الشافعي يقول: حُكمي في أصحاب الكلام: أن يُضربوا بالجريدِ
ويحملوا على الإبل، ويُطاف بهم في العشائر والقبائل، ويُنادى عليهم هذا جَزاءُ مَن تركَ الكِتابَ
والسنة، وأخذَ في الكلامِ

I od Hussejna ibn Alija, se prenosi da je rekao: Čuo sam Šafi’i da je rekao:

“Moj propis o sljedbenicima kelama jeste, da moraju biti bičevani sa granama palme (tj. bez listova palmine grane), da moraju biti smješteni na kamilu, i da bude pozvana njegova porodica i njegovo pleme okolo njega, te da se njima javno kaže:

“Ovo je kazna za onoga, koji ostavi Allahovu Knjigu i Sunnet te prihvati kelam.”

الرد على المبتدعة - ابن البناء الحنبلي

Sebig ibn Isl je čovjek koji je živio za vrijeme Omera radijAllahu anh, i koji je bio žestoko bojkotovan i udaran od strane Omera, jer se je bavio sa dvosmislenim ajetima (tj. mutešabih) i ostavio je muhkem ajete.

Prenosi se u Šerh Usul el-`Itikad od Lalakaija:

١١٣٦ - أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ قَالَ: أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ الْبَغَوِيُّ قَالَ: ثنا دَاوُدُ بْنُ رُشَيْدٍ قَالَ: ثنا مَكِّيُّ , عَنِ الْجُعَيْدِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ , عَنْ يَزِيدَ بْنِ خُصَيْفَةَ , عَنِ السَّايِبِ بْنِ يَزِيدَ , أَتَى عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ فَقِيلَ: يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ إِنَّا ⦗٧٠٢⦘ لَقِينَا رَجُلًا يَسْأَلُ عَنْ تَأْوِيلِ الْقُرْآنِ , فَقَالَ عُمَرُ: اللَّهُمَّ مَكِّنِّي مِنْهُ، قَالَ: فَبَيْنَمَا عُمَرُ ذَاتَ يَوْمٍ جَالِسًا يُغَدِّي النَّاسَ إِذْ جَاءَ رَجُلٌ، عَلَيْهِ ثِيَابٌ وَعِمَامَةٌ فَتَغَدَّى حَتَّى إِذَا فَرَغَ قَالَ: يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ: {وَالذَّارِيَاتِ ذَرْوَا} [الذاريات: ١] ، {فَالْحَامِلَاتِ وِقْرَا} [الذاريات: ٢] فَقَالَ عُمَرُ: أَنْتَ هُوَ، فَقَامَ إِلَيْهِ وَحَسَرَ عَنْ ذِرَاعَيْهِ فَلَمْ يَزَلْ يَجْلِدُهُ حَتَّى سَقَطَتْ عِمَامَتُهُ، فَقَالَ: وَالَّذِي نَفْسُ عُمَرَ بِيَدِهِ لَوْ وَجَدَّتُكَ مَحْلُوقًا لَضَرَبْتُ رَأْسَكَ، أَلْبِسُوهُ ثِيَابًا وَاحْمِلُوهُ عَلَى قَتَبٍ ثُمَّ أَخْرِجُوهُ حَتَّى تَقْدُمُوا بِهِ بِلَادَهُ، ثُمَّ لِيَقُمْ خَطِيبًا ثُمَّ يَقُولَ: إِنَّ صَبِيغًا ابْتَغَى الْعِلْمَ، فَأَخْطَأَهُ فَلَمْ يَزَلْ، وَصَبِيَّغًا فِي قَوْمِهِ حَتَّى هَلَكَ وَكَانَ سَيِّدَ قَوْمِهِ

1136 “Prenio nam je Muhammed ibn ´AbdurRahman koji je rekao: Prenio nam je ´Abdullah ibn Muhammed el-Begavi koji je rekao: Od Davuda ibn Rušejda koji je rekao: Prenio je Mekki od Džu´ejda ibn ´AbdirRahmana od Jezida bin Khusejfe od Sejiba ibn Jezida, došao je `Omer ibn Hattab i rekli su mu:

“O Emirul-Mu´minin! Došao je do nas jedan čovjek i pitao je za (ili oko) tumačenje Kur´ana”, pa je ´Omer rekao: “Allahume, makni (sačuvaj) ga od mene.” Rekao je: “Jednog dana, dok je Omer sjedio i hranio ljude, došao je jedan čovjek, obučen u odjeći i turbanu a koji je zatim ručao. Nakon što je završio, rekao je:

“O Emirul-Mu´minin!

{وَالذَّارِيَاتِ ذَرْوَا فَالْحَامِلَاتِ وِقْرَا}

“Tako mi onih koji uzdižu prašinu i onih koji teret nose” (Ez-Zerijat : 1-2)” Pa je rekao ´Omer: “Ti si taj!” Pa je zatim ustao, povukao je svoja rukava i počeo je ga udarati sve dok njegov turban nije pao sa njega, i rekao je zatim:

“Tako mi Onoga u čijim rukama je ´Omerova duša, da sam te sreo obrijanog - maknuo bi ti glavu!” Pa je naredio: „Obucite ga, stavite ga na kamilu i odvedite ga vani, sve dok ga ne odvedete u njegovo društvo. Pa tražite govornika da javno (njima) kaže: „Sabigh je tražio znanje, ali ga nije našao.“ Nakon toga je Sabigh, sve do svoje smrti bio preziran od svoga naroda, a prije toga je bio vođa svog naroda .“

(كتاب شرح أصول اعتقاد أهل السنة والجماعة - سياق ما روي عن النبي صلى الله عليه وسلم والصحابة والتابعين في مجانبة أهل القدر وسائر أهل الأهواء)

Šta tiče ne-prihvatanja pokajanja od određenih vrsta djela riddeta ili kufra i razilaženja da li se uopšte poziva u pokajanje u slučaju da se poziva - poznato razilaženje koliko puta se to radi:

Rekao je Allah, subhanehu ve te'ala:

إِنَّ ٱلَّذِينَ ءَامَنُواْ ثُمَّ كَفَرُواْ ثُمَّ ءَامَنُواْ ثُمَّ كَفَرُواْ ثُمَّ ٱزۡدَادُواْ كُفۡرٗا لَّمۡ يَكُنِ ٱللَّهُ لِيَغۡفِرَ لَهُمۡ وَلَا لِيَهۡدِيَهُمۡ سَبِيلَۢا

“Onima koji su bili vjernici, a zatim postali nevjernici, pa opet postali vjernici i ponovo postali nevjernici, i pojačali nevjerovanje, Allah, doista, neće oprostiti i neće ih na Pravi put izvesti”

(En-Nisaa : 137)

Rekao je Ebu Dž´afer et-Taberi:

وقد ذهب قوم إلى أن المرتد يُستتاب ثلاثًا، انتزاعًا منهم بهذه الآية، وخالفهم على ذلك آخرون

“Došla (pojavila se) je jedna grupa ljudi koji su zagovarali, da se murted tri puta poziva u pokajanje. Osvrćujući se na navedeni ajet. Ali se je jedna skupina tome suprotstavila.”

ذكر من قال: يستتاب ثلاثًا

“Spomen onih koji su zagovarali: “Poziva se u pokajanje tri puta”:

حدثنا ابن وكيع قال، حدثنا حفص، عن أشعث، عن الشعبي، عن علي عليه السلام قال: إن كنتُ لمستتيبَ المرتدّ ثلاثًا. ثم قرأ هذه الآية:"إن الذين آمنوا ثم كفروا ثم آمنوا ثم كفروا".

“Prenio je ibn Veki´i koji je rekao: Prenio je Hafs, od Eš´asa, od Ša´bija od ´Alije (ibn Ebi Taliba):

“Mi smo pozivale (ili imali smo običaj da pozivamo) murtede tri puta u pokajanje”, pa je zatim učio sljedeće ajete: “Onima koji su bili vjernici, a zatim postali nevjernici, pa opet postali vjernici i ponovo postali nevjernici, i pojačali nevjerovanje.”

حدثنا ابن وكيع قال، حدثنا أبي، عن سفيان، عن جابر، عن عامر، عن علي رضي الله عنه: يستتاب المرتد ثلاثًا. ثم قرأ:"إن الذين آمنوا ثم كفروا ثم آمنوا ثم كفروا ثم ازدادوا كفرًا"،.

“Prenio je ibn Veki´i koji je rekao: Prenio je moj otac, od Sufjana, od Džabira, od ´Amira, od ´Alije, radijaAllahu anh:

“Murted se tri puta poziva u pokajanje”, pa je zatim učio: “Onima koji su bili vjernici, a zatim postali nevjernici, pa opet postali vjernici i ponovo postali nevjernici.”

حدثنا ابن وكيع قال، حدثنا أبي، عن سفيان، عن عبد الكريم، عن رجل، عن ابن عمر قال: يستتاب المرتد ثلاثًا

“Prenio je ibn Veki´i koji je rekao: Prenio je moj otac, od Sufjana, od ´Abdil-Kerima, od jednog čovjeka, od ibn ´Omera da je rekao:

“Murted se poziva u pokajanje tri puta.”

وقال آخرون: يستتابُ كلما ارتدّ

“A neki drugi su rekli: Poziva se svaki put kada neko upadne u riddet”

ذكر من قال ذلك

“Spomen onih koji su to zagovarali:

حدثنا ابن وكيع قال، حدثنا أبي، عن سفيان، عن عمرو بن قيس، عمن سمع إبراهيم قال: يستتاب المرتدّ كلما ارتدّ.

“Prenio je ibn Veki´i koji je rekao: Prenio je moj otac, od Sufjana, od `Omera ibn Kejsa koji je čuo kako je Ibrahim rekao:

“Pozivaće se murted svaki put u pokajanje kada upada u riddet.”

Rekao je Imam es-Sem´ani, rahimehullah:

قَوْله تَعَالَى: ﴿إِن الَّذين آمنُوا ثمَّ كفرُوا ثمَّ آمنُوا ثمَّ كفرُوا ثمَّ ازدادوا كفرا﴾ قَالَ قَتَادَة: هَذَا فِي الْيَهُود، آمنُوا بمُوسَى، ثمَّ كفرُوا بِهِ بِعبَادة الْعجل، ثمَّ آمنُوا بمُوسَى بِالتَّوْبَةِ، ثمَّ كفرُوا بِعِيسَى، ثمَّ ازدادوا كفرُوا بِمُحَمد، وَقيل: هُوَ فِي جَمِيع أهل الْكتاب من الْيَهُود وَالنَّصَارَى؛ آمنُوا بِنَبِيِّهِمْ، ثمَّ كفرُوا بِهِ، وآمنوا بِكِتَابِهِمْ، ثمَّ كفرُوا بِهِ ثمَّ ازدادوا كفرا بِمُحَمد. وَقَالَ مُجَاهِد: هُوَ فِي قوم مرتدين آمنُوا، ثمَّ ارْتَدُّوا، ثمَّ آمنُوا ثمَّ ارْتَدُّوا.
وَمثل هَذَا هَل تقبل تَوْبَته؟

„Allahove Riječi:

“Onima koji su bili vjernici, a zatim postali nevjernici, pa opet postali vjernici i ponovo postali nevjernici, i pojačali nevjerovanje, Allah, doista, neće oprostiti i neće ih na Pravi put izvesti”

“Rekao je Katade:

“Ovo vrijedi za židove koji su izvršili iman u Musaa, pa su zatim učinili kufr sa upučenjem ´ibadeta ka teletu. Zatim su izvršili iman u Musaa sa Tevratom - a nakon toga su počinili kufr u `Isaa. A zatim im se je kufr pojačao u Muhammeda ﷺ. I bilo je rečeno: “Ovo se odnosi na sve sljedbenike knjige od židova i od kršćana, koji su vjerovali u njihovog poslanika, pa su počinili kufr u njega, a zatim su ispoljili iman u njihove knjige. I zatim su i u njih (također) učinili kufr i na kraju im se povećao kufr u Muhammeda ﷺ.” I rekao je Mudžahid:

“Ovo vrijedi za narod od murteda koji je potvrdio iman, zatim odpadne, zatim potvrđuje iman i zatim (ponovo) upada u riddet.” Jeli se od ovakvih (i sličnih) prihvata tevba?”

قَالَ عَليّ: لَا تقبل تَوْبَته؛ فَإِنَّهُ إِذا آمن، ثمَّ كفر، ثمَّ آمن، ثمَّ كفر، فَلَو أَرَادَ أَن يُؤمن لَا يقبل مِنْهُ، وَيقتل؛ لقَوْله - تَعَالَى -: لم يكن الله ليغفر لَهُم

“Rekao je ´Alij:

“Od njih se ne prihvata tevba! Jer ako uspostave iman a zatim čine kufr, a nakon toga opet ispoljavaju iman i zatim (ponovo) počine kufr. Ako bih željeli nakon toga da sprovode iman - ne bih se od njih to prihvatilo nego bih se nad njima sprovodila šerijatska kazna, to sa Riječima Uzvišenog:

لم يكن الله ليغفر لَهُم

“Allah, doista, neće im oprostiti”

(تفسير السمعاني — السمعاني (٤٨٩ هـ))

Zatim je spomenuo drugo gledište i stav druge grupacije, koja je zagovarala da se ipak prihvata tevba od ovakvih i sličnih, argumentirajuči s time, da se taj ajet odnosi na munafike.

Pored razilaženja da li se poziva osoba koja stalno/više puta upada u riddet i navedeno razilaženje koliko puta se to izvršava, postoje nekoliko druga vrsta vrsta riddeta, u kojima se vidi u komentaru selefa, da nisu smatrali da se te jedinke moraju neminovno pozivati u pokajanje:

1. Osoba koja sebi pripisuje Rububijjet ili poslanstvo:

Prenosi se u Zadul-Musafir od Ghulama el-Khallala (363 n.H), koji je bio učenik el-Khallala, knjiga koja predstavlja najstarije djelo hanbelijskog fikha, da je Imam Ahmed bio upitan:

وقال في رجل قال: إنّي نبي. إن كان صحيح العقل فادَّعَى النبوة فهو مرتد، وهو أعظَمُ جُرْمًا من المرتد، ولو قُتِلَ مِن غيرِ [أن] يُسَتَتَابَ لَم أَرَ به بأسا

“Čovjek koji sa sebe kaže: “Ja sam Poslanik”. Ako je ta osoba zdravog razuma i da sebi pripisuje poslanstvo - takav je murted. Štovišejoš je veće krivice (ili kritike) od samog murteda. I ne vidim u tome ništa sporno, da se nad njemu sprovodi kazna bez pozivanja u pokajanja.”

وقال في رواية حنبل: كلُّ مَن شَتَم النبيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَو تَنقَّصَهُ، مسلما كان أو كافرًا، فَعَلَيهِ القتل، وأَرَى أَن يُقتَلَ ولا يُستَتَابَ

“I rekao je u rivajetu koji prenosi Hanbel:

“Svako, koji psuje Poslanika ili ga vrijeđa, od muslimana ili od kafira - nad njim je samo šerijatska kazna. I smatram da se to treba sprovoditi bez pozivanja u pokajanje.”

2. Sihirbazi i slični:

قال الإمام أحمد -رحمه الله-: ثبت قتل الساحر بغير استتابة عن ثلاثة من أصحاب النبي ﷺ يعني: عمر بن الخطاب، وابنته حفصة، وجندب الخير الأزدي

Prenosi da je Imam Ahmed, rahimehullah, rekao:

“Potvrđena nam je šerijatska kazna za sihirbaza bez pozivanja u pokajanja sa strane tri ashaba Allahovog Poslanika ﷺ. Tj.: ´Omer ibn Hattab, bintu Hafsa i Džundub el-Hajr el-Azdi.”

3. Pozivači i hatibi džehmijja:

Rekao je Ebu Sa´id ed-Darimi, rahimehullah, u svojoj poznatoj knjizi “Er-Redd ´alel-Džehmijje” u kojoj je završio svoje djelo sa poglavljem pod nazivom “Sprovođenje šerijatske kazne nad zindicima i džehmijjama - i njihovo pozivanje u pokajanje”

٣٩١ - وَسَمِعْتُ الرَّبِيعَ بْنَ نَافِعٍ أَبَا تَوْبَةَ الْحَلَبِيَّ، يَقُولُ: نَاظَرْتُ أَحْمَدَ بْنَ حَنْبَلٍ رَحِمَهُ اللَّهُ فِي قَتْلِ هَؤُلَاءِ الْجَهْمِيَّةِ، فَقَالَ: يُسْتَتَابُونَ ، فَقُلْتُ لَهُ: أَمَّا خُطَبَاؤُهُمْ فَلَا يُسْتَتَابُونَ

391. “I čuo sam er-Rab´ia bin Nafi´a Eba Tevba el-Halebi da je rekao:

“Sreo sam Ahmeda ibn Hanbela rahimehullah, i pitao sam ga oko sprovođenja šerijatske kazne nad džehmijama, i odgovorio mi je:

“Pozivaju se u pokajanje.” Pa mi je zatim rekao: “A šta se tiče njihovih pozivača - oni se ne pozivaju u pokajanje.”

- حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ الْمِصْرِيُّ، ثنا مَالِكُ بْنُ أَنَسٍ، عَنْ زَيْدِ بْنِ أَسْلَمَ، أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «مَنْ غَيَّرَ دِينَهُ فَاضْرِبُوا عُنُقَهُ» قَالَ مَالِكٌ: مَعْنَى حَدِيثُ النَّبِيِّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فِيمَا نَرَى وَاللَّهُ أَعْلَمُ، أَنَّهُ مَنْ خَرَجَ مِنَ الْإِسْلَامِ إِلَى غَيْرِهِ، مِثْلُ الزَّنَادِقَةِ وَأَشْبَاهِهَا، فَإِنَّ أُولَئِكَ يُقْتَلُونَ وَلَا يُسْتَتَابُونَ، لِأَنَّهُ لَا تُعْرَفُ تَوْبَتُهُمْ، وَأَنَّهُمْ قَدْ كَانُوا يُسِرُّونَ الْكُفْرَ وَيُعْلِنُونَ بِالْإِسْلَامِ، فَلَا أُرَى أَنْ يُسْتَتَابَ هَؤُلَاءِ، وَلَا يُقْبَلَ قَوْلُهُمْ، وَأَمَّا مَنْ خَرَجَ مِنَ الْإِسْلَامِ إِلَى غَيْرِهِ وَأَظْهَرَ ذَلِكَ فَإِنَّهُ يُسْتَتَابُ، فَإِنْ تَابَ وَإِلَّا قُتِلَ، وَذَلِكَ أَنَّهُ لَوْ أَنَّ قَوْمًا كَانُوا عَلَى ذَلِكَ، رَأَيْتُ أَنْ يُدْعَوْا إِلَى الْإِسْلَامِ وَيُسْتَتَابُوا، فَإِنْ تَابُوا قُبِلَ ذَلِكَ مِنْهُمْ، وَإِنْ لَمْ يَتُوبُوا قُتِلُوا
قَالَ مَالِكٌ: وَلَمْ يَعْنِ بِهَذَا الْحَدِيثِ مَنْ خَرَجَ مِنَ الْيَهُودِيَّةِ إِلَى النَّصْرَانِيَّةِ، وَلَا مِنَ النَّصْرَانِيَّةِ إِلَى الْيَهُودِيَّةِ، إِنَّمَا عَنَى بِذَلِكَ مَن خَرَجَ مِنَ الْإِسْلَامِ إِلَى غَيْرِهِ فِيمَا نُرَى، وَاللَّهُ أَعْلَمُ.

Komentarisao je Imam Malik, rahimehullah, naredbu Poslanika ﷺ za onoga koji promjeni svoj din:

“Značenje hadisa Poslanika ﷺ je a Allah najbolje zna i ono što smatramo jeste, onaj koji izlazi iz islama u drugi din poput zindika i sličnih - nad njima se sprovodi šerijatska kazna bez (!) pozivanja u pokajanja. Jer za njih nije poznato pokajanje (tj. Za njih nema pokajanja). Jer su prekrivali (svoj) kufr i ispoljavali su islam. Tako da ne smatram da se ovakvi moraju pozivati u pokajanje, niti da se njihov govor prihvata.”

“A što se tiče onoga, koji izlazi iz islama u drugi din i kojeg zatim ispoljava, ovakvi se pozivaju u pokajanje. Ako se pokaju (onda će) se prihvatiti - i u slučaju da odbijaju, zatim će se nad njima (također) sprovoditi kazna. A to je iz razloga, da ako je neki narod na tome, smatram da će biti pozvani u islam i da se pozivaju u pokajanje. I u slučaju da se pokaju - biće to prihvaćeno od njih - i slučaju da se sustegnu (od tevbe) sprovodiće se nad njima kazna. A u ovoj predaji se ne cilja na židova koji izlazi iz svog dina u kršćanstvo, niti na kršćana koji ulazi u židovstvo (ili judaizam), nego se to štaviše odnosi na onoga koji izlazi iz islama u drugi din, to je ono što mi smatramo, a Allah najbolje zna!”

Zatim je Ebu Sa´id, rahimehullah, komentarisao te predaje:

٣٩٣ - قَالَ أَبُو سَعِيدٍ رَحِمَهُ اللَّهُ: فَأَيُّ كُفْرٍ أَعْظَمُ مِنْ كُفْرِ قَوْمٍ رَأَى فُقَهَاءُ الْمَدِينَةِ مِثْلُ سَعْدِ بْنِ إِبْرَاهِيمَ وَمَالِكِ بْنِ أَنَسٍ أَنَّهُمْ يُقْتَلُونَ وَلَا يُسْتَتَابُونَ؛ إِعْظَامًا لِكُفْرِهِمْ، وَالْمُرْتَدُّ عِنْدَهُمْ يُسْتَتَابُ وَيُقْبَلُ رُجُوعُهُ، فَكَانَتِ الزَّنْدَقَةُ أَكْبَرَ فِي أَنْفُسِهِمْ مِنَ الِارْتِدَادِ وَمِنْ كُفْرِ الْيَهُودِ وَالنَّصَارَى

393. “Rekao je Ebu Sa´id:

“Pa koji je veći kufr od onog naroda, za kojeg su fakihi iz medine podput Sa´da bin Ibrahima i Malika ibn Enesa rekli, da se nad njima sprovodi šerijatska kazna i da se ne pozivaju u pokajanje? To zbog njihovog ogromnog kufra, a murted (inače) kod njih se poziva u pokajanje i prihvata se njegov povratak, ali su ovi zindici u većem riddetu i kufru od samih židova i kršćana.”

Pa je rekao zatim:

وَلِذَلِكَ قَالَ ابْنُ الْمُبَارَكِ رَحِمَهُ اللَّهُ: «لَأَنْ أَحْكِيَ كَلَامَ الْيَهُودِ وَالنَّصَارَى أَحَبُّ إِلَيَّ مِنْ أَنْ أَحْكِيَ كَلَامَ الْجَهْمِيَّةِ»

“I upravo iz tog razloga je rekao ibn Mubarek, rahimehullah:

“Da prenosim govor židova i kršćana mi je preče (ili draže) umjesto da prenosim govor džehmijja.”

I komentarisao je ed-Darimi, rahimehullah, kratkim jasnim riječima navođene predaje:

٣٩٥ - قَالَ أَبُو سَعِيدٍ: وَصَدَقَ ابْنُ الْمُبَارَكِ، إِنَّ مِنْ كَلَامِهِمْ مَا هُوَ أَوْحَشُ مِنْ كَلَامِ الْيَهُودِ وَالنَّصَارَى، فَلِذَلِكَ رَأَى أَهْلُ الْمَدِينَةِ أَنْ يُقْتَلُوا وَلَا يُسْتَتَابُوا، وَلِذَلِكَ قَالَ أَبُو تَوْبَةَ لِأَحْمَدَ بْنِ حَنْبَلٍ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُمَا: أَمَّا خُطَبَاؤُهُمْ فَلَا يُسْتَتَابُونَ، وَتُضَرَبُ أَعْنَاقُهُمْ؛ لِأَنَّ الْخُطَبَاءَ اعْتَقَدُوا دِينًا فِي أَنْفُسِهِمْ عَلَى بَصَرٍ مِنْهُمْ بِسُوءِ مَذَاهِبِهِمْ، وَأَظْهَرُوا الْإِسْلَامَ تَعَوُّذًا وَجُنَّةً مِنَ الْقَتْلِ، وَلَا تَكَادُ تَرَى الْبَصِيرَ مِنْهُمْ بِمَذْهَبِهِ يَرْجِعُ عَنْ رَأْيِهِ.

395. Rekao je Ebu Sa´id:

“I bio je ibn Mubarek u pravu! Njihov govor (tj. Od džehmijja) je gori od samih židova i kršćana, i upravo iz tog razloga, pravnici medine su smatrali da se nad njima (odmah) sprovodi šerijatska kazna - bez pozivanja u pokajanje. I zbog toga je rekao Ebu Tevba da je Imam Ahmed rekao:

"A šta se tiče njihovih pozivača - oni se ne pozivaju u pokajanje. Jer (njihovi) pozivači to vjeruju svojevoljno kao posljedica svog prljavog mezheba i zato ispoljavaju islam, da bi se zaštitili od sprovođenja šerijatske kazne nad njima. Skoro nemoguće je vidjeti nekoga od njih, koji svojevoljno sprovodi svoj mezheb da će se vratiti od svoga (ličnog) stava."

Iz ovih predaja imamo nekoliko fajdi (koristi):

1. Potrvrda od strane ‘uleme selefa, da se pokajanje od kufra, širka i novotarije, izvršava sa:

-Ubjeđenjem, prihvatanjem i povratkom ka istini

-Popravljanjem djela i pokornost Allahu oko poziva od obaveza

-Čvrstim držanjem uz istinu i pokornost

Na tu činjenicu, tj. da je nužno potrebno da novotar priznaje svoju grešku i da se pokaje na već prethodnog načina, se i nadovezuju neminovno uslovi rasprave ili samog razgovora sa novotarem.

Rekao je Imam el-Adžurri, rahimehullah:

إن كان الذي يسألك مسألته، مسألة مسترشد إلى طريق الحق لا مناظرة، فأرشده بأرشد ما يكون من البيان بالعلم من الكتاب والسنة، وقول الصحابة، وقول أئمة المسلمين. وإن كان يريد مناظرتك ومجادلتك، فهذا الذي كره لك العلماء، فلا تناظره، واحذره على دينك، كما قال من تقدم من أئمة المسلمين إن كنت لهم متبعًا.

„Ako te osoba koja te pita za određenu mes’elu, tražejući uspjeh do puta istine a ne radi rasprave – ti mu dostavi (istinu) sa jasnim dokazima sa znanjem iz knjige i sunneta, od govora ashaba kao i od govora ‘uleme muslimana. A ako traže od tebe da se (samo) raspravljaš i diskutuješ – to je upravo ta stvar koja je ‘ulema zabranjivala, tako da nemoj se s njima raspravljati! I čuvaj svoju vjeru kao što je već prethodilo od ‘uleme muslimana ako ih slijediš.“

(الشريعة / ٦٩ - ٧١ )

Tako je očigledno, da su i učenjaci selefa uspostavili šart, da novotar koji traži odgovor na određene mes’ele, da se nad njemu mora vidjeti spremnost da prihvati istinu – i da na tome putu ne pokazuje ikakav trag od rasprave. A u slučaju da novotar s time samo želi raspravu, obaveza je ga napustiti da bih musliman sačuvao svoje srce od šubuhata. A u suštini, šutnja ka ovakvim osobinama je naj efikasan put i način suprotstavlja njima, kao što je Imam el-Adžurri također rekao:

سكوتك عنهم وهجرتك لِما تكلموا به أشد عليهم من مناظرتك لهم، كذا قال من تقدم من السلف الصالح من علماء المسلمين

“Njega prečućati i od njega se kloniti je teže za njega (da to podnosi) nego da se s njim raspravljaš, kao što su nam učenjaci od selefa od ‘uleme muslimana prije nas rekli.“

(الشريعة / ٦٩ - ٧١ )

Mimo navedene teme, u tim predajama se nalazi kategorički dokaz sa su djela sama po sebi od imana, i da nema imana bez djela kao što je prethodio poznati idžm’a ummeta.

Također i dokaz, da bez odricanja od kufra i širka, koje su Sa’id ibn Džubejr kao i Mukatil bin Sulejman u tefsiru naveli, koje se u suštini može samo nužno sprovoditi kroz negaciju islama onih koji upućuju svoje ‘ibadete nekome drugome mimo Allaha i koji su izašli s time iz dinul-khaalisa, da bez tog djela – još na dunjalunku nema zaštite imetka niti na ahiretu nema ulaska u džennet, u kojem je Allah Subhane obećao onima, koji su se odrekli i očistili od ridžsa i širka a zatim sve ‘ibadete samo Njemu isključivo uputili – da će biti od uspješnih!

2. Preciznosti od strane selefa, kao što je ibn Mubarek uspostavio uslov prihvatanja pokajanja:

„Ne nisi! Sve dok se tvoja tevba ispoljava na (isti) način kao što se je od tebe ispoljavala tvoja novotarija.”

I da Allah neće primiti tevbu ako nije na isti način od-rađena kao što je osoba pozivala u novotariju:

“Allah od njega neće prihvatiti tevbu sve dok ne jasno izjašnjava tevbu i povratak od svoga stava. I da objašnjava svoje stavove itd. I da se je pokajao Allahu Te´ala od svoga stava i da je povukao svoj stav. Ako to (na taj način) izjašnjava tako će se od njega prihvatiti“

I govor:

„Tevba je isključivo samo za onoga koji to ispoljava.”

I uslov:

„i da je izjasnio povratak (tj. tevbu) i da je ljudima prenio svoje pokajanje“

...nakon čega je prihvatio učenjak njegovo tevbu, jer su mu prenijeli da je izjasnio svoje pokajanje među ljudima tj. Javno.

A ove uslovi su skoro od strane ljudi zaboravljene, što često dovodi društvo do raskola i cijepljenja. Dok su prve generacije nama jasno prenijeli granice i uslovi tevbe od novotarije i da tu nema mjesto za emocije, često vidimo i svjedoci smo, kako kod određenih ljudi preovladaju emocije oko određenih pojedinaca i imena novotara, od kojih nije poznato da su se na već opisan način pokajali. Nego što više ljudi ih brane bez ikakvog utemeljenog dokaza i spremni su i da žrtvuju svoju energiju oko odbrane njih. Nije rijetkost, da Allah spušta fitnu na ovakve osobine radi napuštanja prakse prve generacija i preferiranja emocija, sve dok te isti preuzimaju i stavove i greške od istih, i u ‘akidetskim pitanjima sa lažnim prigovorom i zbog straha napuštanja nekoga radi novotarije.

3. Mudrost selefa, nakon temelja i uslova pokajanja da nisu neminovno odmah prihvatili pokajanje novotara, nego su sačekali godinu dana da se utvrditi tevba, kao što je rekao Imam Ahmed:

"...navodi se u rivajetu od el-Marudija da je Imam Ahmed rekao; ako se pokaje novotar da će se sačekati godinu dana da bih se utvrdila njegova tevba. Dokazajući to sa predajom od Ibrahima et-Tejmija da je jedan narod spustio ka Sabigu nakon godinu dana i rekli su “sjedite i budite s njim - ali budite oprezni sa njim."

A i ova praksa je nažalost skoro zaboravljena, nego što više, vidimo kako se ne rijetko ljudima koji su još do jučer „plivali“ u novotarijama, kako se njima daje bez ograničen pristup. Također uz napuštanja ove prakse slijedi iskušenje od raskola ili još žešćih i opasnijih oblika iskušenja, da se od novotara koji se nije ispravno pokajao lako prihvata tevba – da na kraju ponovo truje redove muslimana.

4. Očigledno razilaženje oko pozivanja u pokajanje, tj. u kojim slučajevima se traži pokajanje, i koliko puta i jedinke kod koji nema pokajanja.

5. Govor Darimija, rahimehullah, koji lomi šubuhate i „prigovore“ neznalice sa strane onih koji bezobrazno lažu da:

"Negiranje islama džehmijjama nije mes’ela idžma’a."

Iako su u osnovi prethodile većinom predaje oko pozivanja u pokajanje džehmijja i zindika a i mimo toga da je svakome muslimanu poznat propis džehmijja:

Ako već imamo potvrđene predaje, da je jedna grupa učenjaka zagovarala da kod zindika i džehmijja nema pokajanja kao što to nema kod sihirbaza ili onoga koji sebi pripisuje poslanstvo, trebaju se pitati ti isti ljudi, kako je moguće da se je onda zvanično „razišla“ ‘ulema oko negiranja islama džehmijja?

سُبْحَانَهُ وَتَعَالَىٰ عَمَّا يَقُولُونَ عُلُوًّا كَبِيرًا

"Slavljen je On i visinom velikom uzvišen naspram onoga što oni govore!" (El-Israa: 43)

"Negacija islama onoga koji psuje Allaha ili Njegovog Poslanika se vraća na ubjeđenje srca i na nijjet."

Što je u suštini govor najgorih džehmijja, koji su ograničavali kufr isključivo samo na poricanja srca. A ovo se također sa jasnim riječima Imama Ahmeda, rahimehullah, istrijebava:

“Svak, koji psuje Poslanika ili ga vrijeđa, od muslimana ili od kafira - nad njemu je samo šerijatska kazna. I smatram da se to treba sprovoditi bez pozivanja u pokajanja.”

Ne samo to, nego kao što je prenio i Imam Muhammad es-Sahnun (256 n.H), rahimehullah:

:وقال مُحَمَّد بنُ سحنون

(أجمع العُلَماءُ على أنَّ شاتِمَ النَّبيِّ صلَّى اللهُ عليه وسلَّم، المتنَقِّصَ له: كافِرٌ، والوعيدُ جارٍ عليه بعذابِ اللهِ له، وحُكمُه عند الأمَّةِ القَتلُ، ومن شَكَّ في كُفْرِه وعَذابِه كَفَر

„Složila se ‘ulema da onaj koji psuje Poslanika ili ga omalovažava – da za njega prijeti Allahova kazna. I propis kod cijelog ummeta je sprovođenja kazne nad njim. A onaj (!) koji sumnja u njegov kufr i u njegovu kaznu (!!!) počinio je kufr.“

Tako neka se pitaju brača Džehma i Džahida: „Gdje je otklonjene šubuhata?“ „Gdje je uspostavljanja dokaza?“ „Gdje je uzimanje nijjeta u obzir?“ Pogotovo što Imam Sehnun, rahimehullah, nije samo prenio idžm’a onoga koji psuje Poslanika, i ne samo oko sumnje u njegov kufr – nego i konsenzus da onaj koji sumnja u Allahovu Kaznu za ovakvu osobu da je počinila kufr!

!! و إلى الله المشتكى و لا حول ولا قوة الا بالله

:قام بإعداده الفقير إلى الله

.عدنان بن يوسف أبو عزام

السَّبتُ ٨ رَبِيعُ الآخِر ١٤٤٦

Rekao je Imam 'Abd el-Aziz el-Kinani (240. n.H), rahimehullah:

لم يكن نهي عن الإستغفار ولا حرم عليه، فلما نهاه الله تعالى عن الإستغفار لأبيه، وأعلمه أنه عدو الله يموت على كفره فيدخله النار، فأمره بالتبري منه ومن قومه، فوجب على إبراهيم عليه السلام الطاعة الله، وقبول ما أمره به، والانتهاء عما نهاه عنه، فتبرأ إبراهيم عليه السلام من أبيه وقومه بقوله: وإذ قال إبراهيم لأبيه إنني براء مما تعبدون إلا الذين فطرني فإنه سيهدين - الزخرف ٢٦-٢٧ فانتهى عن الإستغفار

I kada je Allah Ibrahimu zabranio istigfar (tj. traženje oprosta) za njegovog oca, i obavijestio da je on Allahov neprijatelj, koji će preseliti na kufru i da će ući u džehennem. Allah mu je naredio da se odrekne od njega i od njegovog naroda, i učinio obaveznim da bude pokoran Allahu te da prihvati ono što Mu je naredio i ostavi ono što mu je zabranio (tj. istigfar), pa se je ibrahim alejhis-selam odrekao od svoga oca i od njegovog naroda:

وَإِذۡ قَالَ إِبۡرَٰهِيمُ لِأَبِيهِ وَقَوۡمِهِۦٓ إِنَّنِي بَرَآءٞ مِّمَّا تَعۡبُدُونَ

"A kad Ibrahim reče ocu svome i narodu svome: "ja se odričem od onih koje vi obožavate,"

إِلَّا ٱلَّذِي فَطَرَنِي فَإِنَّهُۥ سَيَهۡدِينِ

"osim s Onim Koji me je stvorio, jer će me On, doista, na Pravi put uputiti."

[Ez-Zukhruf, 26-27]

[الحيدة والاعتذار في الرد على من قال بخلق القرآن]

Rekao je također Imam Taberi, rahimehullah:

م ثم قال لنبيه محمد صلى الله عليه وسلم: "قل"، يا حمد "لا أشهد"، بما تشهدون: أن مع الله آلهة أخرى، بل أجحد ذلك وأنكره "قل إنما هو إله واحد"، يقول: إنما هو معبود واحد، لا شريك له فيما يستوجب على خلقه من العبادة "وإنني برئ مما تشركون"، يقول: قل: وإنني برئ من كل شريك تدعونه لله، وتضيفونه إلى شركته، وتعبدونه معه، لا أعبد سوى الله شيئا، ولا أدعو غيره إلها

"Zatim je rekao svom vjerovjesniku Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem: 'Reci!, o Muhammede: 'Ne svjedočim' ono sto vi svjedočite, tj. da uz Allaha ima drugih božanstava. Štaviše ja to negiram i poričem'. 'Reci: 'Samo je jedan Bog!' Kaže da postoji samo jedan ma’bud, Koji nema sudruga u onome što zaslužuje kod Svojih stvorenja od 'ibadeta. 'I ja sam beri'i mimma tušrikun', kaže: 'Reci: 'Ja sam beri'i od svakog sudruga kojeg mimo Allaha molite i kojem pripisujete učešće sa Njim, i 'ibadetite mu uz Njega. Ja mimo Allaha ničemu ne 'ibadetim niti se mimo Njega drugom molim."

Rekao je Imam Taberi (310. n.H) o tefsiru ajeta:

كَفَرْنَا بِكُمْ وَبَدَا بَيْنَنَا وَبَيْنَكُمُ الْعَدَاوَةُ وَالْبَغْضَاءُ أَبَدًا حَتَّى تُؤْمِنُوا بِاللَّهِ وَحْدَهُ} [الممتحنة: 4]

"Zanevjerovali smo u vas, i započelo je između nas i između vas neprijateljstvo i mržnja stalna, sve dok ne povjerujete u Allaha, Njega Jedinog." [El-Mumtehina : 4]

يَقُولُ جَلَّ ثَنَاؤُهُ مُخْبِرًا عَنْ قِيلِ أَنْبِيَائِهِ لِقَوْمِهِمُ الْكَفَرَةِ: كَفَرْنَا بِكُمْ، أَنْكَرْنَا_مَا_كُنْتُمْ_عَلَيْهِ_مِنَ الْكُفْرِ_بِاللَّهِ وَجَحَدْنَا عِبَادَتَكُمْ مَا تَعْبُدُونَ مِنْ دُونِ اللَّهِ أَنْ تَكُونَ حَقًّا، وَظَهَرَ بَيْنَنَا وَبَيْنَكُمُ الْعَدَاوَةُ وَالْبَغْضَاءُ أَبَدًا عَلَى_كُفْرِكُمْ_بِاللَّهِ، -[567]- وَعِبَادَتِكُمْ مَا سِوَاهُ، وَلَا صُلْحَ بَيْنَنَا وَلَا هَوَادَةَ، {حَتَّى تُؤْمِنُوا بِاللَّهِ وَحْدَهُ} [الممتحنة: 4] يَقُولُ: حَتَّى تُصَدِّقُوا بِاللَّهِ وَحْدَهُ، فَتُوَحِّدُوهُ، وَتُفْرِدُوهُ بِالْعِبَادَةِ.

"Rekao je dželle senauhu, obavještavajući o govoru Njegovog Vjerovjesnika svom nevjerničkom narodu: 'zanevjerovali smo u vas', 'odričemo se onoga na čemu ste od kufra u Allaha’, i našli smo da je vaš ‘ibadet (usmjeren) onome što obožavate mimo (pored) Allaha (tvrdeći) da je to istina, i izhar (vanjština, spoljašnjost) jeste da je između nas i između vas neprijateljstvo i mržnja stalna, zbog vašeg kufra u Allaha i vaš 'ibadet onome što (obožavate) pored Njega, i nema sulha (dogovora) između nas niti koristi (međusobne sloge), 'sve dok ne povjerujete u Allaha, Njega Jedinog', rekao je: sve dok ne budete istinoljubivi u (obožavanju) Allaha, Njega Jedinog, pa ga učinite Jedinstvenim (tevhid), i Jedinim u 'ibadetu."

(تفسير الطبري [22/566]]

Rekao je Ebi El-Hussejn Muhammed Ibn Ahmed El-Malati Eš-Šafi'i (377. n.H):

ومعنى ذلك أن معتزلة بغداد والبصرة وجميع أهل القبلة لا اختلاف بينهم أن من شك في كافر هو كافر، لأن الشاك في الكفر لا إيمان له، لأنه لا يعرف كفرا من إيمان؛ فليس بين الأمة كلها، المعتزلة ومن دونهم، خلاف أن الشاك في الكافر كافر

"Mu'tezile iz Bagdada i iz Basre i svi od ehlul-kibleta su bez ikakvog khilafa složni, da ko god sumnja u kufr kafira – da je sam kafir. Zato što onaj ko sumnja u kufr - nema imana, i ne zna da razdvoji iman od kufra. U tome nema khilaf u cjelome ummetu."

[التنبيه والرد على أهل الأهواء والبدع]

Fajde iz ovog athara:

1. Objasnio je jasno Imam Kinani rahimehullah, da se odricanje od širka neće upotpuniti (ili neće biti ispravno) osim sa odricanjem od počinioca širka. Pa je spomenuo El-Kinani odricanje od samog djela širka, također odricanje od počinioca širka (tj. od mušrika), i odricanje taguta. Ako jedna od toga fali, neminovno proizlazi, da to "odricanje" nije ušlo u suštinu odricanja.
2.  Također je objasnio imam selefa, Et-Taberi, rahimehullah, uzrok i sebeb ajeta كَفَرْنَا بِكُمْ „Zanevjerovali smo u vas“,   pa je rekao: مَا كُنْتُمْ عَلَيْهِ مِنَ الْكُفْرِ بِاللَّهِ „na čemu ste od kufra u Allaha bili“. I rekao je: وَظَهَرَ بَيْنَنَا وَبَيْنَكُمُ الْعَدَاوَةُ وَالْبَغْضَاءُ أَبَدًا عَلَى كُفْرِكُمْ بِاللَّهِ, وَعِبَادَتِكُمْ مَا سِوَاهُ, između nas i između vas je neprijateljstvo i mržnja stalna, zbog vašeg kufra u Allaha i vaš ‘ibadet onome što (obožavate) pored Njega.“ Nema sumnje da je prvi uzrok odricanja i mržnje – kufr i širk zbog kojeg nastupa tekfir. A ovo je jasan odgovor onima, koji do dan danas bezobrazno lažu na Allahov din i na Allahovog Khalila alejhis-selam, da rijeći كَفَرْنَا بِكُمْ ne znače „učinili smo nevjerstvo u vas zbog vašeg kufra u Allaha i zbog vašeg ´ibadeta što pored Njega činite.“
3.  Jasno je objasnio imam El-Malati, rahimehullah, da uzroci kufra onoga koji ne tekfiri mušrike ili sumnja u njihov kufr, pored nesprovođenja kufra u taguta i odbijanja teksta iz Kur´ana, Sunneta i Idžma' svih muslimana, da je također uzrok kufra takvoj osobi, da ne zna da razlikuje kufr od imana, i da je da ta sumnja - sam po sebi nevjerstvo. Zanimljivo je, da je imam naveo idžma, kojeg i zalutale skupine od mu´tezile ipak potvrđuju i sprovode, i da nema nikakav khilaf među njima! Pa neka znaju oni, koji se tome suprostavljaju, ili to nazivaju "pretjerivanjem" ili ipak "menhedž haridžija", da su mu'tezile bolje shvatali idžma, i da ih ipak oni tekfire zbog ne poznavanja suštine kufra i imana!