Aḷḷāh Te’āla opisuje kraj i upozorava one koji se suprotstavljaju putu mu’mīna:

وَمَنْ يُشَاقِقِ الرَّسُولَ مِنْ بَعْدِ مَا تَبَيَّنَ لَهُ الْهُدَى وَيَتَّبِعْ غَيْرَ سَبِيلِ الْمُؤْمِنِينَ نُوَلِّهِ مَا تَوَلَّى وَنُصْلِهِ جَهَنَّمَ وَسَاءَتْ مَصِيرًا

„A onoga ko se suprotstavi Poslaniku, nakon što mu jasno bude pokazana Pravi put, i slijedi put koji nije put mu’mīna, prepustit ćemo ga onome što je izabrao i baciti ga u Džehennem – a loše je to konačno odredište!“

(En-Nisā: 115)

 قال الحسن البصري: ﴿ومن يشاقق الرسول﴾ أي: يُفارق، ﴿ويتبع غير سبيل المؤمنين﴾ يعني: غير دين المؤمنين.

El-Ḥasan el-Baṣrī je rekao: "Riječi Uzvišenog: „A onoga ko se suprotstavi Poslaniku“ tj.:  "onoga ko se razdvoji (odvoji)." A Riječi: „i slijedi put koji nije put mu’mīna“tj.: drugi dīn - mimo dīna mu’mīna."

تفسير مجاهد ص٢٩٢، وأخرجه ابن جرير ٧/٤٨٤، وابن أبي حاتم (٤/١٠٦٦)

- قال مقاتل بن سليمان: ﴿ومن يشاقق﴾ يعني: يُخالف، ﴿ويتبع غير سبيل﴾ يعني: غير دين المؤمنين

Rekao je Mukātil bin Sulejmān:

Riječi Uzvišenog: „A onoga ko se suprotstavi“ tj.: "onoga ko se suprotstavi". A Riječi: „i slijedi put koji nije put mu’mīna“ znače: drugi dīn - mimo dīna mu’mīna."

تفسير مقاتل بن سليمان  (١/٤٠٧)

- عن عبد الله بن عباس، أنّ النبي ﷺ قال: «لا يجمع الله أمتي -أو قال: هذه الأمة- على الضلالة أبدًا، ويد الله على الجماعة».

Od ‘Abduḷḷāha  bin ‘Abbāsa se prenosi, da je Vjerovjesnik ﷺ rekao: „Aḷḷāh nikada neće okupiti (sakupiti) moj ummet – ili je rekao: ovaj ummet – na zabludi. Aḷḷāhova ruka je nad džemā'etom.“

أخرجه الترمذي ٤/٢٤١ (٢٣٠٦) مختصرًا، والحاكم ١/٢٠٢ (٣٩٨-٣٩٩))

- عن عبد الله بن عمر، قال: قال رسول الله ﷺ: «لا يجمع الله هذه الأمة على الضلالة أبدًا، ويد الله على الجماعة؛ فمَن شَذَّ شَذَّ في النار

Od ‘Abduḷḷāha  bin ‘Umera, da je Allahov Poslanik ﷺ rekao: „Aḷḷāh nikada neće okupiti ovaj ummet na zabludi. Aḷḷāhova ruka je nad džemā'etom; a onaj ko se izdvoji – izdvojio se u Vatru.“

أخرجه الترمذي ٤/٢٣٩-٢٤١ (٢٣٠٥)، والحاكم ١/٢٠٠ (٣٩٢))

Od ʿUmera ibn ʿAbdul-ʿAzīza – putem Mālika – prenosi se da je rekao:

عن عمر بن عبد العزيز -من طريق مالك- قال: سَنُّ رسول الله ﷺ ووُلاةُ الأمر مِن بعده سُنَنًا، الأخذُ بها تصديق لكتاب الله، واستكمال لطاعة الله، وقوة على دين الله، ليس لأحد تغييرُها ولا تبديلُها ولا النظر فيما خالفها، مَن اقتدى بها مُهْتَدٍ، ومَن استنصر بها منصور، ومَن خالفها اتَّبع غير سبيل المؤمنين، وولّاه الله ما تَولّى، وصلّاه جهنم وساءت مصيرًا

„Aḷḷāhov Poslanik ﷺ i nosioci vlasti poslije njega uspostavili su sunnete (pravila i prakse). Njihovo slijeđenje je potvrda Aḷḷāhove Knjige, upotpunjenje pokornosti Aḷḷāhu i snaga za Aḷḷāhov dīn. Nikome nije dozvoljeno da ih mijenja, iskrivi, niti da posmatra ono što im se suprotstavlja. Ko ih slijedi – na Pravom je putu; ko mu pomaže – bit će pomognut; a ko im se suprotstavi – slijedio je put mimo puta mu’mīna. Aḷḷāh će ga prepustiti onome što je izabrao i uvesti u Džehennem – a kakvo je to loše konačno odredište.“

أخرجه ابن أبي حاتم (٤/١٠٦٧)

قال الشافعي: لا يصليه جهنم على خلاف سبيل المؤمن إلا وهو فرض يصليه

Eš-Šāfi‘ī je rekao o ovom ajetu: „(On će onoga koji se suprotstavi) u džehennem baciti, samo zbog odstupanja od puta mu’mīna, jer je taj put farḍ (obavezna dužnost).“

[تفسير الشافعي ٢/٦٧٠]

Rekao je es-Sem´ānī:

وَاسْتدلَّ أهل الْعلم بِهَذِهِ الْآيَة على أَن الْإِجْمَاع حجَّة.

"A sljedbenici znanja su sa ovim ajetom dokazivali, da je konsenzus (idžma´ā) ḥudžže (tj. dokaz)

تفسير السمعاني — السمعاني (٤٨٩ هـ)

Mudžālid ibn Mes‘ūd (157–224 n.H) je rekao:

(وَإِيَّاكُمْ وَمَا أَنْكَرَ الْمُسْلِمُونَ، رَحِمَكُمُ اللَّهُ)

„Čuvajte se onoga što su muslimani negirali, Aḷḷāh vam se smilovao.“

(رواه ابن المبارك في كتاب الزهد)

I nema sumnje da je najveća i najopasnija stvar koju su muslimani negirali – uspostavljanje dīna kao osnovnog temelja ili zagovaranje određenog mišljenja, bez prethodnog primjera prvih generacija. Pa šta je onda tek sa kontrariranjem idžma'om prvih generacija, odnosno sa kontriranjem prethodnog konsenzusa ehlī-ḥadiṯa na osnovu govora nekih ḫalefa? Ili da se, zbog suprotstavljanja pojedinaca koji očigledno ne mare za važeći i uspostavljeni idžma'ā, time opravdava „dozvoljeno razilaženje“?

Metodologija prvih generacija u tom pogledu koja predstavlja zaštitu od okretanja od istine je sljedeća:

Rekao je imām eš-Šāfi‘ī (150–204 n.H):

الْأَصْلَ مِنْ الْعِلْمِ لَا يَكُونُ أَبَدًا إلَّا مِنْ:
١- كِتَابِ الله تَعَالَى،
٢- أَوْ سُنَّةِ رَسُولِ الله ﷺ
٣- أَوْ قَوْلِ أَصْحَابِ رَسُولِ الله ﷺ أَوْ بَعْضِهِمْ،
٤- أَوْ أَمْرٍ أَجْمَعَتْ عَلَيْهِ عَوَامُّ الْفُقَهَاءِ فِي الْأَمْصَارِ.

„Temelj znanja nikada ne može biti osim iz:

1. Knjige Uzvišenog Aḷḷāha,
2. Sunneta Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ,
3. Govora aṣhāba Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ ili nekih od njih,
4. Ili pitanja oko kojeg su se složili (tj. idžma’) općenitost (ili većina) pravnika iz gradova.“

[الأم للشافعي (٢/‏٣١)]

Rekao je Ebū 'Ubejd Kāsim bin Sellām (157–224 n.H):

((فَأَيُّ شَيْءٍ يُتَّبَعُ بَعْدَ كِتَابِ اللَّهِ وَسُنَّةِ رَسُولِهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَمِنْهَاجِ ‌السَّلَفِ بَعْدَهُ الَّذِينَ هُمْ مَوْضِعُ الْقُدْوَةِ وَالْإِمَامَةِ؟! فَالْأَمْرُ الَّذِي عَلَيْهِ السُّنَّةُ عِنْدَنَا مَا نَصَّ عَلَيْهِ عُلَمَاؤُنَا ..))

„Pa šta će se onda slijediti nakon Aḷḷāhove Knjige, Sunneta Njegovog Poslanika ﷺ, i puta selefa poslije njega, koji su mjesto uzora i imāmeta?! Zato je ono na čemu je Sunnet kod nas – ono na šta su jasno ukazali naši učenjaci.“

«الإيمان - أبو عبيد» (ص34)

Prenosi se i metodologija imāma Aḥmeda u sljedećim riječima:

قال أبو طالب، أملى عليَّ أبو عبد اللَّه: (إنما على الناس اتباعُ الآثار عن رسول اللَّه -صلى اللَّه عليه وسلم-، ومعرفة صحيحها من سقيمها، ثم يتبع إذا لم يكن لها مُخالف

Ebū Ṭālib je rekao: Ebū ‘Abduḷḷāh mi je diktirao:

„Na ljudima je da slijede predaje od Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ, i spoznaja njihovih ispravnih od slabih, a zatim da ih slijede ako im se ništa ne suprotstavlja.“

ثم بعد ذلك قول أصحاب رسول اللَّه -صلى اللَّه عليه وسلم- الأكابر، وأئمة الهدى يُتبعون على ما قالوا،

“Zatim, nakon toga, slijedi se govor velikih aṣhāba Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ i imāma upute; oni se slijede u onome što su rekli.”

وأصحاب رسول اللَّه -صلى اللَّه عليه وسلم- كذلك لا يُخالفون، إذا لم يكن قول بعضهم لبعض مُخالفا،

„I aṣhābi Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ se, također, ne suprotstavljaju, ako govor jednih od njih ne proturječi govoru drugih.“

فإذا اختلفوا، نظر في الكتاب فأي قولهم كان أشبه بالكتاب أخذ به، أو كان أشبه بقول رسول اللَّه أخذ به،

„Ako se raziđu (u mišljenju), gleda će se u Knjigu (Kur’ān): a čije je mišljenje bliže Knjizi – uzima će se. Ili ono koje je bliže govoru Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ – će se uzimati u obzir.”

فإن لم يأت عن رسول اللَّه -صلى اللَّه عليه وسلم-، ولا عن أحدٍ من أصحاب النبي -صلى اللَّه عليه وسلم- نظر في قول التابعين

„Ako ne postoji predaja ni od Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ niti od nekog od aṣhāba Poslanika ﷺ, tada će se posmatrati govor tābi‘īna.“

فأي قولهم كان أشبه بالكتاب والسنة أخذ به، وترك ما أحدث الناسُ بعدهم.)

„Pa čije je mišljenje od njih bliže Knjizi i Sunnetu – će se uzimati, a ostavlja će se ono što su ljudi poslije njih uveli (od novotarije).“

"الطبقات" 3/ 28 - 629 "المسودة" 2/ 922، "بدائع الفوائد" 4/ 63 - 64» نقلا من «الجامع لعلوم الإمام أحمد - أصول الفقه» (5/ 157)

Rekao je imām el-Lālakā’ī, raḥimehullāh, opisivajući ‘akidu muslimana, koje predstavljaju temelje dīna u kojem nema opravdanja za okretanja ili pogrešnog tumačenja:

قال الإمام اللالكائي رحمه الله : " أوجَبُ ما على المرءِ : مَعرفةُ اعتقاد الدِّينِ، _وما كلَّف اللهُ به عبادَه مِن فَهمِ توحيده، وصفاته، وتصديقِ رسُلِه بالدَّلائلِ واليقين، والتوصُّل إلى طُرُقِها والاستدلال عليها بالحُجَج والبراهين،

„Najveća obaveza (za) čovjeka jeste:

- spoznaja i‘tikāda dīna
- razumijevanje onoga čime je Aḷḷāh zadužio Svoje robove u pogledu tevḥīda
- Njegovih Svojstava (ṣifāta),
- potvrđivanje istinitosti Njegovih poslanika kroz dokaze i sigurno ubjeđenje (jekīn), te dolaženje do tih spoznaja putem ispravnih metoda i dokazivanje istine jasnim argumentima i dokazima .”

وكان من أعظمِ مَقولٍ، وأوضَحِ حُجَّةٍ ومَعقولٍ: كتابُ الله الحقُّ المُبينُ، ثمَّ قولُ رسولِ الله صلى الله عليه وسلم وصحابتِه الأخيار المتَّقين، ثم ما أجمع عليه السَّلَفُ الصَّالحون، ثم التمسُّكُ بمجموعِها والمُقامُ عليها إلى يوم الدين، ثم الاجتنابُ عن البِدَع والاستماعِ إليها ممَّا أحدثَها المضِلُّون "

„A među najveličanstvenijim govorima, najjasnijim i najrazumnijim dokazima su:

Aḷḷāhova istinska i jasna Knjiga. Zatim govor Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ i njegovih čestitih, bogobojaznih aṣḥāba, potom ono oko čega su se složili (tj. ‘idžma'ā) pobožnjaci od selefa. Zatim čvrsto držanje svega toga i ustrajavanje na tome sve do Sudnjega dana. I potom klonjenje od novotarija i slušanja onoga što su uveli zabludjeli (el-muḍillūn).“

[ شرح أصول اعتقاد أهل السنة والجماعة (7 /1)]

Ibn Baṭṭa je rekao:

قال ابن بطة في «الإبانة الكبرى» (۱/۳۷۷): وَحَدَّثَنَا أَبُو الْقَاسِمِ حَفْصُ بْنُ عُمَرَ، قَالَ: حَدَّثَنَا أَبُو حَاتِمٍ مُحَمَّدُ بْنُ إِدْرِيسَ الرَّازِيُّ، قَالَ: حَدَّثَنَا الْمُسَيَّبُ بْنُ وَاضِحٍ السُّلَمِيُّ الْحِمْصِيُّ، قَالَ: أَتَيْتُ يُوسُفَ بْنَ أَسْبَاطٍ، فَسَلَّمْتُ عَلَيْهِ، وَانْتَسَبْتُ إِلَيْهِ، وَقُلْتُ لَهُ: يَا أَبَا مُحَمَّدٍ إِنَّكَ بَقِيَّةُ أَسْلَافِ الْعِلْمِ الْمَاضِينَ، وَإِنَّكَ إِمَامُ سُنَّةٍ، وَأَنْتَ عَلَى مَنْ لَقِيَكَ حُجَّةٌ، وَلَمْ آتِكَ لَسَمَاعِ الْأَحَادِيثِ، وَلَكِنْ لِأَسْأَلَكَ عَنْ تَفْسِيرِهَا، وَقَدْ جَاءَ هَذَا الْحَدِيثُ عَنِ النَّبِيِّ ﷺ، «أَنَّ بَنِي إِسْرَائِيلَ افْتَرَقُوا عَلَى إِحْدَى وَسَبْعِينَ فِرْقَةً، وَأَنَّ أُمَّتِي سَتَفْتَرِقُ عَلَى ثِنْتَيْنِ وَسَبْعِينَ فِرْقَةً فَأَخْبِرْنِي مَنْ هَذِهِ الْفِرَقُ حَتَّى أَتَوَقَّاهَا»، فَقَالَ لِي: أَصْلُهَا أَرْبَعَةٌ الْقَدَرِيَّةُ، وَالْمُرْجِئَةُ، وَالشِّيعَةُ، وَهُمُ الرَّوَافِضُ، وَالْخَوَارِجُ، فَثَمَانِيَ عَشْرَةَ فِرْقَةً فِي الْقَدَرِيَّةِ، وَثَمَانِيَ عَشْرَةَ فِي الْمُرْجِئَةِ، وَثَمَانِيَ عَشْرَةَ فِي الْخَوَارِجِ، وَثَمَانِيَ عَشْرَةَ فِي الشِّيعَةِ ".

„Prenio nam je Ebū el-Kāsim Ḥafṣ bin ‘Umar, rekao je: prenio nam je Ebū Ḥātim Muḥammed bin Idrīs er-Rāzī, rekao je: prenio nam je el-Musejjeb bin Vāḍiḥ es-Sulamī el-Ḥimṣī, koji je rekao: Došao sam Jūsufu bin Asbāṭu, nazvao mu selam, predstavio se i rekao:

"O Ebū Muḥammede, ti si ostatak učenih prethodnika, ti si imām sunneta, i ti si dokaz (ḥudžže) protiv svakoga ko te sretne. Nisam ti došao radi slušanja hadīṯa, nego da te pitam o njihovom tumačenju. Do nas je došao ovaj hadīṯ od Vjerovjesnika ﷺ:

“Zaista su se Benū Isrā’īl razišli na sedamdeset i jednu skupinu, a moj ummet će se razići na sedamdeset i dvije skupine.” Pa me obavijesti koje su to skupine, kako bih ih se čuvao.’

On mi reče:
"Njihova osnova su četiri: Kaderījje, Murdžījje, Šī‘ījje – a to su Ravāfiḍījje i Ḫaridžījje." Od njih je osamnaest skupina među Kaderījjama, osamnaest među Murdžījjama, osamnaest među Ḫaridžījjama i osamnaest među Šī‘ījjama.’“

ثُمَّ قَالَ: أَلَا أُحَدِّثُكَ بِحَدِيثٍ لَعَلَّ اللَّهَ أَنْ يَنْفَعَكَ بِهِ، قُلْتُ: بَلَى يَرْحَمُكَ اللَّهُ قَالَ: أَسْلَمَ رَجُلٌ عَلَى عَهْدِ عَمْرِو بْنِ مُرَّةَ، فَدَخَلَ مَسْجِدَ الْكُوفَةِ، فَجَعَلْتُ أَجْلِسُ إِلَى قَوْمٍ أَصْحَابِ أَهْوَاءٍ فَكُلٌّ يَدْعُو إِلَى هَوَاهُ، وَقَدِ اخْتَلَفُوا عَلَيَّ فَمَا أَدْرِي بِأَيِّهَا أَتَمَسَّكُ، فَقَالَ لَهُ عَمْرُو بْنُ مُرَّةَ: «اخْتَلَفُوا عَلَيْكَ فِي اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ أَنَّهُ رَبُّهُمْ؟» قَالَ: لَا، قَالَ: «اخْتَلَفُوا عَلَيْكَ فِي مُحَمَّدٍ ﷺ أَنَّهُ نَبِيُّهُمْ؟» قَالَ: لَا، قَالَ: «فَاخْتَلَفُوا عَلَيْكَ فِي الْكَعْبَةِ أَنَّهَا قِبْلَتُهُمْ؟» قَالَ: لَا، قَالَ: «فَاخْتَلَفُوا عَلَيْكَ فِي شَهْرِ رَمَضَانَ أَنَّهُ صَوْمُهُمْ؟» قَالَ: لَا، قَالَ: «فَاخْتَلَفُوا عَلَيْكَ فِي الصَّلَوَاتِ الْخَمْسِ وَالزَّكَاةِ، وَالْغُسْلِ مِنَ الْجَنَابَةِ؟» قَالَ: لَا، قَالَ: «فَانْظُرْ هَذَا الَّذِي اجْتَمَعُوا عَلَيْهِ، فَهُوَ دِينُكَ وَدِينُهُمْ، فَتَمَسَّكْ بِهِ وَانْظُرْ تِلْكَ الْفِرَقَ الَّتِي اخْتَلَفُوا عَلَيْكَ فِيهَا فَاتْرُكْهُمْ، فَلَيْسَتْ مِنْ دِينِهِمْ فِي شَيْءٍ»

Zatim je rekao:

„Hoćeš li da ti ispričam jedan događaj, možda ti Aḷḷāh njime donese korist?“ Rekao sam: „Naravno, neka ti se Aḷḷāh smiluje.“

Reče: „Jedan čovjek je primio islām u vrijeme ‘Amra bin Murre, pa je ušao u mesdžid u el-Kūfi. Počeo je sjediti s raznim ljudima, sljedbenicima strasti, i svako ga je pozivao svojoj strasti. Počeli su se razilaziti pred njim, pa nije znao čega da se drži.

Tada mu ‘Amr bin Murra reče:
– Jesu li se razišli oko Allāha, Uzvišenog, da li je On njihov Gospodar?
Reče: ‘Ne.’
– Jesu li se razišli oko Muḥammada ﷺ, da li je on njihov Vjerovjesnik?
Reče: ‘Ne.’
– Jesu li se razišli oko Ka‘be, da li je ona njihova kibla?
Reče: ‘Ne.’
– Jesu li se razišli oko mjeseca Ramaḍāna, da li je on njihov mjesec posta?
Reče: ‘Ne.’
– Jesu li se razišli oko pet dnevnih namaza, az-zakāta i kupanja od al-ǧanābe?
Reče: ‘Ne.’

Tada mu reče: ‘Ono oko čega su se složili – to je tvoj dīn i njihov dīn, pa se toga čvrsto drži. A one skupine oko kojih su se razišli pred tobom – ostavi ih, jer one nemaju ništa s njihovom dīnom.’“

«الإبانة الكبرى» (۱/۳۷۷)

Preneseno je od ‘Abdullāha bin ‘Umara, raḍijAllāhu ‘anhu:

حَدَّثَنَا عِيسَى بْنُ مُسَاوِرٍ، ثنا الْوَلِيدُ بْنُ مُسْلِمٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ سِنَانٍ الْحِمْصِيِّ، قَالَ: حَدَّثَنِي أَبُو الزَّاهِرِيَّةِ، عَنْ أَبِي شَجَرَةَ كَثِيرِ بْنِ مُرَّةَ عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ، أَنَّهُ كَانَ يَقُولُ: «خَيْرُ الدِّينِ دِينُ مُحَمَّدٍ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَشَرُّ الْأُمُورِ مُحْدَثَاتُهَا اتَّبِعُوا وَلَا تَبْتَدِعوَا فَإِنَّكُمْ لَنْ تَضِلُّوا مَا اتَّبَعْتُمُ الْأَثَرَ إِنْ تَتَّبِعُونَا فَقَدْ سَبَقْنَاكُمْ سَبْقًا بَعِيدًا وَإِنْ تُخَالِفُونَا فَقَدْ ضَلَلْتُمْ ضَلَالًا كَبِيرًا، مَا أَحْدَثَتْ أُمَّةٌ فِي دِينِهَا بِدْعَةً إِلَّا رَفَعَ اللَّهُ عَنْهُمْ سُنَّةَ هُدًى، ثُمَّ لَا تَعُودُ فِيهِمْ أَبَدًا

„Najbolja dīn je dīn Muḥammeda ﷺ, a najgora stvar su ono što je novo (uvedeno). Slijedite i ne izmišljajte. Zaista, nećete zalutati dok slijedite Āṯār. Jer mi smo vam već mnogo unaprijed otišli. A ako nam se suprotstavite, sigurno ćete zalutati velikim zalutaljem. Nema nijedne zajednice koja je u svome dīnu uvela novotariju, a da Allāh od njih nije uzeo sunnet upute, i od tada im se nikada više neće vratiti.“

[السنة المروزي، رقم ٨١]

A ova bitna metodološka činjenica koja Aḷḷāhovim Raḥmetom predstavlja zaštićenost od novotarije, koju su predhodni učenjaci ehlī-sunneta prenjeli - ta bitna činjenica se ne ograničava isključivo na aṣḥābe, raḍījAḷḷāhu 'anhum, nego i na njihov konsenzus:

Rekao je ibn Ebī Ḥātim (240-327 n.H):

وَاتِّفَاقُ أَهْلِ الْحَدِيثِ عَلَى شَيءٍ يَكُونُ حُجَّةً"

"Kad se slože sljedbenici hadīṯa oko nečega (iṭifāk) tad to postaje ḥudžže (dokaz)."

(ص192 - كتاب المراسيل لابن أبي حاتم)

 A šta je suština, opis i težina ovog dokaza?

قال أبو نعيم في الحلية حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ عُبَيْدِ اللهِ، قَالَ: ثَنَا عَبْدُ اللهِ بْنُ وَهْبٍ، قَالَ: ثَنَا أَبُو عِيسَى بْنُ النَّحَّاسِ، قَالَ: ثَنَا ضَمْرَةُ بْنُ رَبِيعَةَ، قَالَ: ثَنَا سُفْيَانُ الثَّوْرِيُّ، قَالَ: سَمِعْتُ دَاوُدَ بْنَ أَبِي هِنْدٍ، وَكَانَ عَاقِلًا يَقُولُ:

„Prenio nam je Ahmed ibn ʿUbejdullāh; rekao je: prenio nam je ʿAbdullāh ibn Vehb; rekao je: prenio nam je Ebū ʿIsa ibn en-Naḥḥās; rekao je: prenio nam je Ḍemra ibn Rebīʿa; rekao je: prenio nam je Sufjān es-Sevrī, koji je rekao: ‘Čuo sam Dāvuda ibn Ebi Hindā (139 n. H)— a bio je razuman — kako govori:

«إِنَّكَ إِذَا أَخَذْتَ بِالَّذِي أَجْمَعُوا عَلَيْهِ لَمْ يَضُرَّكَ الَّذِي اخْتَلَفُوا فِيهِ، وَإِنَّ الَّذِي اخْتَلَفُوا فِيهِ هُوَ الَّذِي نُهُوا عَنْهُ»

„Ako se držiš onoga oko čega su se složili (tj. idžm’ā), neće ti naškoditi ono oko čega su se razišli; a ono oko čega su se razišli jeste upravo ono što im je bilo zabranjeno.’“

(الحلية)

Rekao je Ebū Džaʿfer Aḥmed ibn Muḥammed ibn Ismāʿīl en-Naḥḥās (338 n.H), objašnjavajući jasnim riječima, da suprotstavljanje prvih generacija u stvarima u kojima su se složili:

-u nikakvom slučaju nije dozvoljeno.

-niti se smije bilo koje mišljenje, koje se kosi prvim idzm'āom, uzimati u obzir.

-niti će se preko pridržavanja stava, koji se kosi sa izvornim idžm’āom, abrogirati predhodni konsenzus.

-niti će se preko pridržavanja stava, koji se kosi sa izvornim idžm’āom - stime dozvoliti ili uvesti dozvoljeno razilaženje (tj. povod za iḫtilāf).

Rekao je:

قال أبو جعفر النحاس في «الناسخ والمنسوخ» : «وَإِذَا تَكَلَّمَ أَحَدٌ مِنَ الْمُتَأَخِّرِينَ فِي مَعْنَى آيَةٍ مِنَ الْقُرْآنِ قَدْ تَقَدَّمَ كَلَامُ الْمُتَقَدِّمِينَ فِيهَا فَخَرَجَ عَنْ قَوْلِهِمْ لَمْ يُلْتَفَتْ إِلَى قَوْلِهِ وَلَمْ يُعَدَّ خِلَافًا».

"A ako neko od mute’aḫḫīrina (kasnih učenjaka) iznese svoje mišljenje o značenju ajeta iz Kur‘āna, o kojem su prethodni učenjaci već govorili, a i to mišljenje se razlikuje (izlazi) od njihovog - tada se na njegovo mišljenje ne obraća pažnja niti se to (zbog toga) smatra (validnim) razilaženjem."

I rekao je također:

وقال فيه: «إِذَا تَكَلَّمَ صَحَابِيُّ فِي آيَةٍ وَلَمْ يُعْلَمْ أَحَدٌ مِنَ الصَّحَابَةِ خَالَفَهُ لَمْ تَسَعْ مُخَالَفَتُهُ لِأَنَّهُمْ أَعْلَمُ بِالتَّنْزِيلِ وَالتَّأْوِيلِ».

"A ako neki od aṣḥāba iznese svoje tumačenje ajeta i nije poznato da je se neko od drugih aṣḥāba tome suprotstavljao. (U tom slučaju) Tom njegovom mišljenju se ne smije protiviti, jer su oni (aṣḥābi) najučeniji oko spuštene objave i njenog tumačenja."

(الناسخ والمنسوخ)

Prenosi ibn Ebī Zejd el-Kejravānī (310–386 n.H):

(إنه ليس لأحدٍ أَنْ يُحْدِثَ قولاً أو تَأْويلاً لم يَسْبِقْهُ به سَلَفٌ ، وإنه إذا ثَبَت عن صاحبٍ قَوْلٌ لا يُحْفَظُ عن غيرِه من الصحابةِ خِلَافٌ له ولا وِفَاقٌ ، أنَّه لا يسَع خِلافُه. وقال ذلك معَنا الشافعيُّ ، وأهلُ العراقِ ، فكلُّ قولٍ نَقُولُه ، وتأويلٍ مِنْ مُجْمَلٍ نَتَأَوَّلُه ، فعَن سَلَفٍ سَابقٍ قُلْنَا ، أو مِن أَصْلٍ من الأصول المذكورةِ اسْتَنْبَطْنَا)

„Nije dozvoljeno nikome da uvodi neko mišljenje ili tumačenje u kojem ga nije pretekao selef. Ako se od nekog aṣhāba potvrdi određeno mišljenje, a ne bilježi se da mu se iko drugi od aṣhāba suprotstavio niti da ga je podržao, tada nije dozvoljeno razilaziti se s tim mišljenjem. To su s nama govorili i eš-Šāfi‘ī i učenjaci 'Irāka. Svako mišljenje koje mi iznosimo i svako tumačenje koje dajemo nekog općeg teksta – izrekli smo ga na osnovu prethodnog selefa, ili smo ga izveli iz jednog od spomenutih temeljnih izvora.“

«النوادر والزيادات على ما في المدونة من غيرها من الأمهات» (1/ 5)

Ebū Ḥātim er-Rāzī je rekao:

قال أبو حاتم الرازي: الْعِلْمُ عِنْدَنَا مَا كَانَ عَنِ اللَّهِ تَعَالَى مِنْ كِتَابٍ نَاطِقٍ , نَاسِخٍ غَيْرِ مَنْسُوخٍ , وَمَا صَحَّتِ الْأَخْبَارُ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ مِمَّا لَا مُعَارِضَ لَهُ , وَمَا جَاءَ عَنِ الْأَلِبَّاءِ مِنَ الصَّحَابَةِ مَا اتَّفَقُوا عَلَيْهِ , فَإِذَا اخْتَلَفُوا لَمْ يَخْرُجْ مِنَ اخْتِلَافِهِمْ فَإِذَا خَفِي ذَلِكَ وَلَمْ يُفْهَمْ فَعَنِ التَّابِعِينَ , فَإِذَا لَمْ يُوجَدْ عَنِ التَّابِعِينَ , فَعَنْ أَئِمَّةِ الْهُدَى مِنْ أَتْبَاعِهِمْ مِثْلِ: أَيُّوبَ السَّخْتِيَانِيِّ , وَحَمَّادِ بْنِ زَيْدٍ , وَحَمَّادِ بْنِ سَلَمَةَ , وَسُفْيَانَ , وَمَالِكٍ , وَالْأَوْزَاعِيِّ , وَالْحَسَنِ بْنِ صَالِحٍ , ثُمَّ , مَا لَمْ يُوجَدْ عَنْ أَمْثَالِهِمْ , فَعَنْ مِثْلِ: عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ مَهْدِيٍّ , وَعَبْدِ اللَّهِ بْنِ الْمُبَارَكِ , وَعَبْدِ اللَّهِ بْنِ إِدْرِيسَ , وَيَحْيَى بْنِ آدَمَ , وَ(سُفْيَانَ) بْنِ عُيَيْنَةَ , وَوَكِيعِ بْنِ الْجَرَّاحِ , وَمَنْ بَعْدَهُمْ: مُحَمَّدِ بْنِ إِدْرِيسَ الشَّافِعِيِّ , وَيَزِيدَ بْنِ هَارُونَ , وَالْحُمَيْدِيِّ , وَأَحْمَدَ بْنِ حَنْبَلٍ , وَإِسْحَاقَ بْنِ إِبْرَاهِيمَ الْحَنْظَلِيِّ , وَأَبِي عُبَيْدٍ الْقَاسِمِ بْنِ سَلَّامٍ "

„Znanje je kod nas ono što je došlo iz Allāhovih ajeta, bilo da su derogirajući (nāsikh) ili ne-derogirani (ġayr mansūḫ), i ono što je vjerodostojno potvrđeno od predaja od Allāhovog Poslanika ﷺ, čemu ništa ne proturječi, te ono što je došlo od razboritih i učenih aṣhāba, oko čega su se složili. Ako su se razišli, ne izlazi se iz okvira njihovog razilaženja. A ako se to ne shvati i ostane nejasno, uzima se ono što je došlo od Tābi‘īna. Ako se o tome ništa ne nađe kod Tābi‘īna, onda se uzima od imāma upute među onima koji su ih slijedili,kao što su: Ejjūb es-Siḫtijānī, Ḥammād bin Zejd, Ḥammād bin Salama, Sufjān (eṯ-Ṯevrī), Mālik, el-Avzā‘ī i el-Ḥasan bin Ṣāliḥ. A ako se o tome ništa ne nađe ni kod njima sličnih, onda se uzima od: ‘Abd ar-Raḥmāna bin Mehdīja, ‘Abdullāha bin el-Mubāreka, ‘Abdullāha bin Idrīsa, Jaḥjā bin Ādema, Sufjān bin ‘Ujejne, Vekī‘ja bin el-Džerrāḥa; i od onih koji su došli poslije njih, poput: Muḥammeda bin Idrīsa eš-Šāfi‘īja, Jezīda bin Hārūna, el-Ḥumejdīja, Aḥmeda bin Ḥanbela, Isḥāka bin Ibrāhīma el-Ḥanẓalīja (Raḥūjah) i Ebū ‘Ubejda El-Kāsima bin Sellāma."

[الفقيه والمتفقه (1/433)]

Ebū Ḥātim er-Rāzī je rekao:

قال أبو حاتم الرازي: مَذْهَبُنَا وَاخْتِيَارُنَا اتِّبَاعُ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَأَصْحَابِهِ وَالتَّابِعِينَ وَمَنْ بَعْدَهُمْ بِإِحْسَانٍ 

„Naš meḏheb i naš izbor je slijeđenje Poslanika ﷺ, njegovih aṣhāba, Tābi‘īna i onih koji su došli nakon njih na najbolji način (bi-iḥsān).“

[شرح أصول اعتقاد أهل السنة والجماعة اللالكائي]

Aḥmed bin Ḥanbel, raḥimehullāh – je rekao:

قال أحمد ابن حنبل: وَلَسْتُ بِصَاحِبِ كَلَامٍ وَلَا أَرَى الْكَلَامَ فِي شَيْءٍ مِنْ هَذَا إِلَّا مَا كَانَ فِي كِتَابِ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ أَوْ فِي حَدِيثٍ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَوْ عَنْ أَصْحَابِهِ أَوْ عَنِ التَّابِعِينَ، فَأَمَّا غَيْرُ ذَلِكَ فَإِنَّ الْكَلَامَ فِيهِ غَيْرُ مَحْمُودٍ، 

„Ja nisam sljedbenik kelāma, niti zagovaram kelām u bilo čemu od ovoga, osim u onome što je u Allāhovoj ‘Azza ve Dželle Knjizi, ili u predaji od Poslanika ﷺ, ili od njegovih aṣhāba, ili od Tābi‘īna. Sve što je drugo, u tome kelām nije pohvale vrijedan.“

[السنة، عبد الله بن أحمد، رقم ١٠٨]

Aḥmed bin Ḥanbel, raḥimahullāh je rekao:

قال أحمد ابن حنبل: ينظر ما كان عن رسوله - صلى الله عليه وسلم - فإن لم يكن، فعن أصحابه، فإن لم يكن فعن التابعين

„Posmatračemo šta je došlo od Allāhovog Poslanika ﷺ; ako tu ništa nema (od predaja), onda šta je došlo od njegovih aṣhāba; ako ni od njih nema, onda šta je došlo od Tābi‘īna.“

[العدة في أصول الفقه (٢/٥٧٩)]

I rekao je:

قال أحمد ابن حنبل: لا يكاد يجيء شيء عن التابعين إِلا يوجد عن الصحابة •

„Skoro ništa od Tābi‘īna nije stiglo (do nas), a da se ne nađe i kod aṣhāba.“

[أصول الفقه، ابن مفلح (٤/١٤٥٩)]

Od važećeg sunneta jeste strogo sljeđenje puta i metodologije prvih generacija, i izbjegavanje novotarija, na koje su nas očigledno upozoravali. Striktno slijeđenje (et‑teklīd) onoga na čemu su se složili imāmi ummeta predstavlja put uspjeha i najbrži put do Dženneta. Djelimična, a ne potpuna predanost ovoj ključnoj metodologiji, ili odstupanje od nje, vodi raskolu, izaziva srdžbu i put ka vječnoj vatri.

Rekao je Muḥammed ibn en‑Naḍr el‑Ḥārithī:

من أصغى سمعه إلى صاحب بدعة , وهو يعلم أنه صاحب بدعة نزعت منه العصمة, ووكل إلى نفسه.

„Ko svoj sluh usmjeri ka sljedbeniku novotarije, a zna da je ta osoba sljedbenik novotarije, bit će mu oduzeta Aḷḷāhova zaštita (’iṣma) i bit će prepušten samom sebi.“

(شرح أصول اعتقاد أهل السنة والجماعة اللالكائي)

Sufjān eṯ-Ṯevrī (97‑161 n.H.) kaže skoro identično:

من أصغى بأذنه إلى صاحب بدعة خرج من عصمة الله ووكل إليها، يعني إلى البدع

„Ko kod sluša novotara, izlazi iz Aḷḷāhove zaštite i bit će prepušten novotarijama.“

(شرح السنة للبربهاري)

Pa razmisli! Aḷḷāh ti se smilovao!

Ako samo jednostavno praćenje i slušanje novotarije dovodi do toga da čovjek izađe iz Aḷḷāhove zaštite i da bude prepušten samom sebi i putu novotarija, šta li tek reći za potpuno napuštanje, ne-marenje, ruganje i udaljavanje od metodologije i puta mu’mīna, kad je to temeljno ubjeđenje sa kojim se uspostavlja dīn?!

Jasan put mu’mīna je onaj koji podrazumijeva nepopustljivo i strogo sljeđenje onoga na čemu su bili prvi mu’mīni, i ne zagovaranje stvari bez provjere i uvjerenja da su ih prihvatili prvi muslimani. To uključuje i potpuno odbacivanje novotarije, analogije (kijāsa) i ličnog mišljenja (er-re‘j) u pitanjima za koja već postoje prethodni izvori i stavovi imāma koji su ih dokazali i zaključili.

Opisivao je ovo vrlo jasno i sažeto Ḥarb ibn Ismāʿīl, ističući konsenzus imāma, metodologiju ovog dīna i suštinu onih koji napuštaju put mu’mīna od aṣḥāb er-reʾja (sljedbenika ličnog mišljenja).

Rekao je Ebū Muḥammed Ḥarb ibn Ismāʿīl (280 n.H):

قال أبو محمدٍ حرب بن إسماعيل: هذا مذهبُ أئمَّةِ العلمِ، وأصحابِ الأثرِ، وأهلِ السُّنَّةِ المعروفين بها، المُقتدَى بهم فيها، مِن لَدُنْ أصحابِ النبيِّ ﷺ إلى يومنا هذا. وأدركتُ مَن أدركتُ مِن عُلماءِ أهلِ العراقِ، والحِجازِ، والشَّامِ وغيرهم عليها. فمَن خالف شيئًا مِن هذه المذاهبِ، أو طعنَ فيها، أو عابَ قائلها؛ فهو مُخالِفٌ، مُبتدعٌ، خارجٌ مِن الجماعةِ، زائلٌ عن منهجِ السُّنَّةِ وسبيلِ الحقِّ وهو مذهبُ: أحمدَ، وإسحاقِ بن إبراهيم بن مخلد، وعبد الله بن الزُّبير الحُميدي، وسعيد بن منصور، وغيرهم ممن جالَسْنَا، وأخذنا عنهم العلمَ، فكان مِن قولِهم:

“Ovo je meḏheb imāma znanja, sljedbenika eṯara i pripadnika sunneta, poznatih po njemu i onih koji se u njemu slijede — počevši od aṣhāba Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ pa sve do našeg vremena. Sreo sam one koje sam sreo od učenjaka ‘Irāka, Ḥiǧāza, Šāma i drugih krajeva – svi su bili na tome.

Pa ko god se suprotstavi nečemu od ovih stavova, ili ih ospori, ili omalovaži onoga ko ih zastupa – taj je protivnik, novotar (mubtediʿ), izašao je iz zajednice i skrenuo s puta sunneta i staze Istine. To je meḏheb: Aḥmeda, Isḥāka ibn Ibrāhīma ibn Maḫleda, ʿAbdullāha ibn az-Zubejra el-Ḥumejdīja, Saʿīda ibn Manṣūra i drugih s kojima smo sjedili, od kojih smo uzimali znanje. A od njihovih riječi bilo je:

والدِّين إنّما هو: "كتاب الله [عزَّ وجلَّ] وآثارٌ، وسننٌ، ورِواياتٌ صِحاحٌ عن الثِّقات بالأخبارِ الصَّحيحة القوية المعروفة المشهورة. يرويها الثِّقة الأوَّل المعروف عن الثَّاني الثِّقة المعروف. يصدِّق بعضهم بعضًا، حتَّى ينتهي ذلك إلى النبي ﷺ، أو أصحاب النبيِّ، أو التَّابعين، أو تابع التَّابعين، أو من بعدهم من الأئمة المعروفين المقتدى بهم، المُتمسِّكين بالسُّنة، والمتعلِّقين بالأثر، الذين لا يُعرفون ببدعة، ولا يُطعَن عليهم بكذبٍ، ولا يُرمَون بخلافٍ. وليسوا أصحاب قياسٍ ولا رأيٍ؛ لأن القياس في الدِّين باطلٌ، والرَّأي كذلك وأبطل منهُ."

„A ed-Dīn je zapravo:

“Aḷḷāhova Knjiga Uzvišen i Slavljen neka je On, eṯār, sunneti i vjerodostojne predaje pouzdanih prenosilaca sa ispravnim, jakim, poznatim i općepoznatim lancima prenošenja. Prenosi ih prvi poznati i pouzdani prenosilac od drugog poznatog i pouzdanog prenosioca. Jedni druge potvrđuju, sve dok se lanac ne završi kod Poslanika ﷺ, ili kod aṣḥāba Poslanika, ili kod tābī’na, ili kod tābi‘-tābī’na, ili kod onih poslije njih od poznatih imāma koji se slijede. Koji se čvrsto drže sunneta i oslanjaju na predaje. Koji nisu poznati po novotariji, kojima se ne prigovara zbog laži i koji se ne optužuju za skretanje. Oni nisu sljedbenici analogije (kijāsa) niti ličnog mišljenja (er-re‘ja); jer je analogija u dīnu bāṭil, a lično mišljenje (također), pa čak i gore od toga.“

وأصحاب الرأي والقياس في الدين مبتدعة [جهلة] ضُلال؛ إلا أن يكون في ذلك أثر عمن سلف من الأئمة الثقات، [فالأخذ بالأثر أولى] . * ومن زعم أنه لا يرى التقليد ، ولا يقلد دينه أحدًا؛ فهذا قولُ فاسقٍ مبتدعٍ عدوٍ لله ولرسوله -صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ- ، [ولدينه، ولكتابه، ولسنة نبيه -عَلَيْهِ السَّلَام-]،

„A aṣḥāb er-reʾj i analogije (kijāsa) u dīnu su novotari, neznalice i zalutali. Osim ako za to postoji predaja od prijašnjih pouzdanih imāma – tada je postupanje po predaji preče. A onaj ko tvrdi da ne priznaje teklīd i da niko ne treba slijediti nekoga u dīnu – to je govor razvratnika, novotara i neprijatelja Aḷḷāha i Njegovog Poslanika ﷺ, te Njegovog Dīna, Njegove Knjige i sunneta Njegovog Vjerovjesnika.“

إنما يريد بذلك إبطال الأثر، وتعطيل العلم، و [إطفاء] السنة، والتفرد بالرأي، والكلام، والبدعة، والخلاف [فعلى قائل هذا القول، لعنة الله والملائكة والناس أجمعين. فهذا من أخبث قول المبتدعة، وأقربها إلى الضلالة والردى، بل هو ضلالة زعم أنه لا يرى التقليد

„On stime želi poništiti predaje, ukinuti znanje, ugasiti sunnet, te se izdvojiti ličnim mišljenjem, raspravama, novotarijama i razilaženjem. Na onoga ko izgovori ove riječi – neka je prokletstvo Aḷḷāha, meleka i svih ljudi. Ovo je jedan od najpokvarenijih govora novotara i jedan od najbližih zabludi i propasti. To je čista zabluda: onaj koji tvrdi da ne priznaje teklīd.“

وقد قلد دينه أبا حنيفة وبشر المريسي ، وأصحابه، فأي عدو لدين الله أعدى ممن يريد أن يطفئ السنن، ويبطل الآثار والروايات، ويزعم أنه لا يرى التقليد وقد قلد دينه من قد سميت لك، وهم أئمة الضلال، ورءوس البدع، وقادة المخالفين ، فعلى قائل هذا القول غضب الله]

„A dok u svome dīnu (slijepo) slijedi Ebū Ḥanīfu, Bišr el-Merīsīja i njihove sljedbenike. Pa ima li većeg neprijatelja Aḷḷāhovog Dīna od onoga ko želi usmrtiti sunnete, negirati predaje i rivajete, a zatim tvrdi da ne priznaje teklīd?! Dok u stvarnosti slijedio je one koje smo spomenuli – a tu su učenjaci zablude, vođe novotarija i predvodnici onih koji se suprotstavljaju istini. Neka bude Aḷḷāhova srdžba na onoga ko zagovara ovaj govor.“

[السُنَّة لحَرْب الكِرمَاني(٨٧)]

Pa dobro znaj! Aḷḷāh ti se smilovao!

Da su aṣḥāb er-re‘j, neprijatelji Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ, kao što je to 'Umar radījAḷḷāhu 'anh posvjedočio.

وقد روي عن عمر رضي الله عنه أنه قال : (( إِيَّاكُمْ وَالرَّأْيَ، فَإِنَّ أَصْحَابَ الرَّأْيِ أَعْدَاءُ السُّنَنِ، أَعْيَتْهُمُ الْأَحَادِيثُ أَنْ يَحْفَظُوهَا .. )).

„Dobro se čuvajte od re‘ja! Jer su zaista sljedbenici re‘ja neprijatelji sunneta! Nisu u stanju da zapamte predaje!“

(رَوَاهُ الدَّارَقُطْنِيّ،)

Od Ibn ʿAbdullāha ibn Menṣūra se prenosi da je el-Hanīnī rekao da je Mālik ibn Enes rekao:

ابن عبد الله بن منصور ثنا الحنيني قال قال مالك بن أنس: إياكم وأصحاب الرأي فإنهم أعداء أهل السنة

„Čuvajte se od aṣḥāb er-reʾja (sljedbenika ličnog mišljenja), jer su oni zaista neprijatelji ehlī-sunneta.”

(ص327 - كتاب حلية الأولياء وطبقات)

I govorio je ‘Umar, radījAḷḷāhu ‘anh, istinu! Štaviše oni su neprijatelji i onima, koji su prenjeli sunnet! Njihov osnovni temelj, koji se ocrtava sa odbijanjem predaja na osnovi ličnog mišljenja, predstavlja temelj svake novotarije. Upravo je zbog toga od neopsljive važnosti, da musliman zna korijene i temelje te zablude. Jer kada se to razjasni, vidjeće se neminovno svi ogranci, koji su se raširili nakon toga.

Imām Aḥmed, raḥimehullāh je jasnim, ne-dvosmislenim riječima potvrdio historijsku činjenicu, da su zapravo aṣḥāb er-re‘j, neprijatelji Aḷḷāhovog Poslanika, bili sljedbenici i pomagači dīna Džehma bin Ṣafvāna, koji je na svojoj koži osjetio ljubomoru i sunnet muslimana, na svakog onog koji napusti metodologiju muslimana.

Posmatraj:

Rekao je imām Aḥmed, raḥimehullāh, oko opisa Džehma i njegovog ubjeđenja:

وتأوَّل القرآن على غير تأويله، وكذب بأحاديث رسول الله -صلى الله عليه وسلم- وزعم أن من وصف الله بشيء مما وصف به نفسه في كتابه أو حدث عنه رسوله كان كافرًا، وكان من المشبهة، فأضل بكلامه بشرًا كثيرًا، وتبعه على قوله رجال من أصحاب أبي حنيفة، وأصحاب عمرو بن عبيد بالبصرة ووضع دين الجهمية،

“….pa je Kur’ān te’vilīo mimo njegovog ispravnog tumačenja, poricao je zatim ḥadīṯe Aḷḷāhovog Poslanika, i tvrdio da je nevjernik svako ko Aḷḷāha opiše nekim svojstvom, sa kojim je On Sebe opisao u Svojoj Knjizi ili o kojem je govorio Njegov Poslanik, te da je takav od mušebihha. Svojim je govorom u zabludu odveo mnoge ljude, a slijedili su ga u tom stavu sljedbenici Ebū Ḥanīfe, kao i sljedbenici ‘Amr bin ‘Ubejda u Baṣri, te je tako postavio temelje dīna džehmījja.“

(كتاب الرد على الجهمية والزنادقة للإمام أحمد)

I upravo zbog toga su prve generacije na najoštriji način upozoravali i pisali protiv aṣḥāb er-re‘ja. Nekoliko njihovih izjava u kojima se vidi sržba ehlu-ḥadīṯa!

قال الفربري : حدثنا محمد بن المهلب البخاري ، حدثنا الحميدي قال :

Rekao je el-Ferabrī : „Prenio nam je Muḥammed ibn al-Muhallab el-Buḫārī, prenio nam je el-Ḥumejdī (2 (https://t.me/ensarud_din/263)), koji je rekao:

والله لأن أغزو هؤلاء الذين يردون حديث رسول الله - صلى الله عليه وسلم - أحب إلي من أن أغزو عدتهم من الأتراك .

“Tako mi Allāha, draže mi je da se borim protiv onih koji odbacuju hadīṯ Aḷḷāhovog Poslanika ﷺ, nego da se borim protiv njihovog broja Turaka.“

(السير)

Imām ʿAbdullāh bin ez-Zubejr el-Ḥumejdī (165-219 n.H), raḥimehullāh živio je u vrijeme ranog 'abbasījskog ḫilāfeta. U tom periodu muslimani su još uvijek ratovali protiv turkijskih plemena na istočnim granicama ḫilāfeta, posebno na istočnim granicama Ḫurāsāna i u ما وراء النهر, što doslovno znači „zemlja s one strane rijeke“, gradovi poput Semarkanda, Buḫārā itd. Ovo područje je bilo granična zona sukoba/borbe.

Dakle, njegova jasna poruka je, da odbacivanje hadīṯa i sunneta preko ličnog mišljenja je unutrašnja opasnost koja šteti u dīnu,koja je opasnija od vanjske vojne prijetnje, od snažnog neprijatelja poput tadašnjih Turaka.

Eš-Ša‘bīj je rekao:

عَنِ الشَّعْبِيِّ، قَالَ: «إِنَّمَا هَلَكْتُمْ حِينَ تَرَكْتُمُ الْآثَارَ، وَأَخَذْتُمْ بِالْمَقَايِيسِ»

„Vi ste samo propali kada ste napustili predaje, a zatim počeli se oslanjati na analogiju.“

[جامع بيان العلم وفضله، رقم ٢٠١٧]

وَرَوَى الْحَسَنُ بْنُ وَاصِلٍ، عَنِ الشَّعْبِيِّ، قَالَ: «إِنَّمَا هَلَكَ مَنْ كَانَ قَبْلَكُمْ حِينَ تَشَعَّبَتْ بِهِمُ السُّبُلُ وَحَادُوا عَنِ الطَّرِيقِ، فَتَرَكُوا الْآثَارَ وَقَالُوا فِي الدِّينِ بِرَأْيِهِمْ فَضَلُّوا وَأَضَلُّوا»

Preneseno od el-Ḥasana bin Vāṣila, od eš-Ša‘bīja, koji je rekao: „Propali su oni prije vas kada su se putevi razgranali i udaljili ih od Pravog puta. Napustili su predaje i govorili su o dīnu po svojim ličnim mišljenima. Tako su zalutali i druge u zabludu odveli.“

[جامع بيان العلم وفضله، رقم ٢٠٢٦]

Što više ćeš razumijeti riječi konsenzusa Ḥarba ibn Ismāʿīl el-Kirmānīja, raḥimehullāh kada je citirao ehlu-ḥadīṯ:

وأصحاب الرأي: وهم مبتدعة ضُّلّال أعداء السّنة والأثر يرون الدين رأيًا وقياسًا واستحسانًا، وهم يخالفون الآثار، ويبطلون الحديث، ويردون على الرسول، ويتخذون أبا حنيفة ومن قال بقوله إمامًا يدينون بدينهم، ويقولون بقولهم فأي ضلالة بأبين ممن قال بهذا أوكان على مثل هذا، يترك قول الرسول وأصحابه ويتبع رأي أبي حنيفة وأصحابه، فكفى بهذا غيًا وطغيانًا وردًا.

„A aṣḥāb er-re‘j:

„Su novotari, zabludjeli neprijatelji sunneta i el-eṯāra. Oni zagovaraju dīn kroz njihovo lično mišljenje, analogiju i ličnim posmatranjem (istiḥsān). Oni se protive eṯārima, poništavaju ḥadīṯe, osporavaju Aḷḷāhovom Poslaniku i uzimaju zatim Ebū Ḥanīfu i one koji slijede njegovo mišljenje kao imāme, preko kojih uspostavljaju svoj dīn i ćije riječi i slijede. Pa zar postoji veći Ḍalālet od ovog ili od onog koji je poput ovog! Napuštaju riječi Aḷḷāhovog Poslanika i Aṣḥāba, a slijede zatim mišljenje Ebū Ḥanīfe i njegovih sljedbenika! To je već dovoljno kao zabluda, zuluma i odmetništvo.“

مسائل حرب الكرماني ٣/‏(٩٨٤))

Prenosi el-Harevī:

أحمد كتب إلى أبي سليمان الجوزجاني: إن أمسكت عن كتب الرأي، سمعنا منك كتب الحديث.

Aḥmed je napisao Ebū Sulejmānu el-Ǧavzǧānīju:

„Sve dok se ne suzdržiš od knjiga er-Re‘ja, mi ćemo (ponovo) od tebe čuti knjige Ḥadīṯa.“

ومنها: أن أحمد أرسل إلى يحيى بن صالح الواظي، الحمصي: إن تركت الرأي أتيناك فسمعنا منك.

I među njima: Aḥmad je poslao Jaḥji bin Ṣāliḥ el-Vāẓī el-Ḥimṣīju:

„U slučaju da ostaviš er-Re‘j, doći ćemo tebi i slušaćemo od tebe.“

ومنها: قول محمد بن إبراهيم التستري حين ذكر أهل الكلام قال: فأما ركون، أو إصغاء إلى استفتاء أحد منهم، أو أخذ حديث عنهم، فهو من عظيم أمور الدين.

I među njima: riječi Muḥammeda bin Ibrāhīma et-Tustarīja kada spominje sljedbenike kelāma, rekao je:

„Što se tiče oslanjanja na njih, ili slušanja njihovih pitanja/fetvi, ili uzimanja ḥadīṯa od njih – to je od naj-ogromnih stvari u dīnu.“

سمعت أبي يقول: قال يحيى بن عمار: لو كتب يحيى بن عمار عن أحد من أهل الرأي حديثًا، فقطع الله أصابعه.

Čuo sam svoga oca kako kaže: rekao je Jaḥjā bin ‘Amār:

„Da je Jaḥjā bin ‘Amār ikada pisao ḥadīṯe od nekog od ehl er-Re‘ja, Aḷḷāh bi mu presjekao (ili polomio) prste.“

(ذم الكلام للهروي)

Rekao je Veki'ī:

قال وكيع: لأن أزني أحبّ إليّ من أن أسأل مبتدعاً عن ديني.

"Zaista draže bih mi bilo da počinim blud, nego da pitam jednog novotara nešto oko svoga dīna."

جاء في قوت القلوب في معاملة المحبوب [1/ 286]

Dakle, ova stroga kritika i reakcija sa strane selefa je upućena drugim učenjacima selefima, za koje nije bilo poznato da su zagovarali temelje ili stavove novotara! Nego je to zbog samog čitanja, posmatranja u knjige i prenošenja itd. od aṣḥāb er-re‘ja.

Pa šta je tek onda slučaj sa onima koji svjesno ili ne-svjesno zagovaraju samu metodologiju ili stavove od samih aṣḥāb er-re‘ja u argumentacij ili u uspostavljanja temelja Aḷḷāhovog dīna?!? A da se ne spomenuju onih, koji kontriraju idžma'ā selefa a zatim uzimaju svoj dīn od najvećih zindīka!

I rekao je zaista istinu, kada je opisivao imām Ibn Baṭṭa el-‘Ukburī, raḥimehullāh, sebebe koje će čovjeka odvesti i udaljavati upravo od citirane metodologije ehlī-sunneta:

وقال الإمام ابن بطة العكبري رحمه الله : "فكرتُ في السبب الذي أخرج قوماً من السنة للبدعة وفتح باب البلية على أفئدتهم فوجدته من وجهين: 1-البحث والسؤال عمَّا لا ينبغي .. ‏2-ومجالسة مَن لا تؤمن فتنته وتُفسد القلوب صحبته"

„Duboko sam razmišljao o sebebima, koje su bili povod da su neki ljudi izašli iz sunneta u novotariju. Te da su im se otvorila vrata smutnje u njihovim srcima, pa sam ustanovio da je to iz dva razloga:

1. (Duboko) istraživanje i zapitkivanje o onome o čemu se ne treba

2. i druženje s onima od čije smutnje nema sigurnosti i čije društvo kvari srca.“

[الإبانة الكبرى (٣٩٠/١)]

Prenosi da je ʿIṣām bin Jūsuf rekao:

عِصَامَ بْنَ يُوسُفَ يَقُولُ عَلَيْكُمْ بِالْآثَارِ وَإِيَّاكُمْ وَالرَّأْيَ

“Nad vama je samo (sljeđenje) Āṯāra (predaje prethodnika) i čuvajte se od er-Re’ja (ličnog/racionalnog mišljenja).”

(ذم الكلام الهروي، ٣٢٤)

١١٢ - وَأَخْبَرَنَا أَحْمَدُ , أنبا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ مُبَشِّرٍ , ثنا أَحْمَدُ بْنُ سِنَانٍ , قَالَ: سَمِعْتُ شَاذَّ بْنَ يَحْيَى يَقُولُ: «لَيْسَ طَرِيقٌ أَقْصَدَ إِلَى الْجَنَّةِ مِنْ طَرِيقِ مَنْ سَلَكَ الْآثَارَ»

Prenosi Aḥmed, prenosi ʿAlī ibn ʿAbdillāh ibn Mubaššir, prenosi Aḥmed ibn Sinān, da je rekao: „Čuo sam Šāḏa ibn Jaḥju kako kaže:

‘Nema ispravnijeg (direktnijeg) puta do Dženneta od puta onih koji slijede Āṯār (predaje prethodnika).’“

(شرح أصول اعتقاد أهل السنة والجماعة اللالكائي (112)

Tako na kraju:

Odvraćanje od predaja mutekaddimīna i potraga za istinom mimo upute prvih generacija, je uporedivo sa labirintom iz kojeg nema izlaza, osim izlaza u novotariju. A svaka novotarija je ḍalālet i svaki ḍalālet vodi neminovno u vatru. Također je rekao imām el-Evza'ī nekim pripadnicima novotarija:

وكذلك قال الأوازعي لبعض أهل البدع؛ إذا انتقلوا من رأي إلى رأي: إنكم لا ترجعون عن بدعة، إلا تعلقتم بأخرى، هي أضر عليكم منها.

“Ako pređete s jednog ličnog mišljenja na drugo, onda se ne odvraćate od suštinjske novotarije - osim što zatim njoj prikačite drugu novotariju koja je vam štetnija od prethodne.”

(نقض الدَّارمي على المريسي الجهمي العنيد )

Preneseno od ʿAbdur-Rahmāna ibn Ebī ez-Zināda, od njegovog oca, koji je rekao:

عن عبد الرحمن بن أبي الزناد عن أبيه قال: إن السنن لا تخاصم، ولا ينبغي لها أن تتبع بالرأي والتفكير، ولو فعل الناس ذلك لم يمض يوم إلا انتقلوا من دين إلى دين،  ولكنه ينبغي للسنن أن تلزم ويتمسك بها على ما وافق الرأي أو خالفه.

„Sunnet se ne prepire (sa razumom), i ne priliči da se slijedi na osnovu ličnog mišljenja i spekulativnog razmišljanja. Kada bi ljudi to činili, ne bi prošao nijedan dan a da ne bi prelazili iz jednog dīna u drugi. Naprotiv, sunneti se moraju obavezno primjenjivati i čvrsto ih se treba držati – bilo da se slažu sa ličnim mišljenjem ili mu se suprotstavljaju.

الفقيه والمتفقه (١/ ٣٩٢ - ٣٩٣).

I tako će ostati ovaj Allahov ﷻ Sunnet do sudnjega dana!

Oni koji su se udaljili od metodologije, razumijevanja i slijeđenja selefa često bivaju obmanuti onim što oni smatraju ‘malim’ ili ‘nebitnim’ pitanjima, pa u tome, bilo to iz nemara ili s punom svjesnosću počinju podržavati ili umanjivati novotarije. Sve dok im se, zbog njihove pobune i nemara, ne zapečate oči, uši i srca prema ispravnosti i istini govora, pa potom sve dublje i teže zapadaju u zablude i bivaju prepušteni sami sebi. Tako lutaju u tami, a nakon svakog truda da iz nje izađu, nailaze samo na još dublju i mračniju tamu – kako je to i el-Evza'ī prikladno opisao.

I govorio je zaista istinu imām el-Evzāʿīj (80-157 n.H):

عَنْ الأَوْزَاعِيِّ قَالَ: «عَلَيْكَ بِآثَارِ مَنْ سَلَفَ، وَإِنْ رَفَضَكَ النَّاسُ. وَإِيَّاكَ وَرَأْيَ الرِّجَالِ، وَإِنْ زَخْرَفُوهُ بِالْقَوْلِ. فَإِنَّ الْأَمْرَ يَنْجَلِي، وَأَنْتَ عَلَى طَرِيقٍ مُسْتَقِيمٍ».

„Drži se predaja onih koji su bili prije tebe (selef), pa makar te ljudi odbacili. Čuvaj se mišljenja ljudi, pa makar ga uljepšali lijepim riječima. Istina će se na kraju razjasniti, a ti ćeš biti na pravom putu.“

(أَخَرَجَ الْآجُرِّيُّ فِي "الشَّرِيعَةِ" (127)

اللهم ثبتنا حتى نلقاك
وإلى الله المشتكى

ما فيه من حق وصواب فيما جمعتها فمحض فضل الله، ومنه، وتوفيقه على الفقير إلى رحمته، وما فيه من خطأ وتقصير فيما جمعتها فمن نفسي ومن الشيطان

الفقير إلى رحمة الله والعفو:

عدنان بن يوسف أبو عزّام

الخَمِيسُ ٢ شَعبَان ١٤٤٧