Rekao je Allah, subhanehu ve te'ala:
إِلَّا الَّذِينَ تَابُوا وَأَصْلَحُوا وَاعْتَصَمُوا بِاللَّهِ وَأَخْلَصُوا دِينَهُمْ لِلَّهِ فَأُولَٰئِكَ مَعَ الْمُؤْمِنِينَ ۖ وَسَوْفَ يُؤْتِ اللَّهُ الْمُؤْمِنِينَ أَجْرًا عَظِيمًا
„Osim onih koji se pokaju i poprave i koji čvrsto Allaha prihvate i vjeru svoju u Allaha iskreno ispolje, oni će biti s vjernicima, a Allah će, sigurno, vjernicima veliku nagradu dati.“
(En-Nisaa : 146)
Rekao je Ebu Dža´fer et-Taberi:
فتأويل الآية: "إلا الذين تابوا"، أي: راجعوا الحق, وآبوا إلا الإقرار بوحدانية الله وتصديق رسوله وما جاء به من عند ربه من نفاقهم"وأصلحوا"، يعني: وأصلحوا أعمالهم، فعملوا بما أمرهم الله به، وأدَّوا فرائضه، وانتهوا عما نهاهم عنه، وانزجروا عن معاصيه ( "واعتصموا بالله"، يقول: وتمسَّكوا بعهد الله.
“A tumačenje ajeta: “Osim onih koji se pokaju” tj.: “Onih koji se vrate ka istini, od onih koji su se iz nifaka suprotstavili da prihvate Allahov Vahdenijjet i da potvrde ono sa čime je došao Njegov Poslanik i ono što je došlo od Njegovog Gospodara.”
“… i poprave”, tj.: Koji poprave svoja djela. Pa (zatim) sprovedu ona djela, koja im je Allah naređivao. (To su oni) koji se drže obaveznih naredba, koji se klone od onoga što im je naređeno i koji se čuvaju od grijeha.”
“…i koji čvrsto Allaha prihvate”, tj.: koji se čvrsto pridržavaju Allahovog ugovora”
Prenosi ibn Ebi Hatim, rahimehullah:
قَوْلُهُ تَعالى: وأصْلَحُوا
[٦١٥٩] حَدَّثَنا أبُو زُرْعَةَ، ثَنا يَحْيى بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ لَهِيعَةَ، حَدَّثَنِي عَطاءُ بْنُ دِينارٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ: قَوْلَهُ: وأصْلَحَ يَعْنِي: وأصْلَحَ العَمَلَ.
Allahove Riječi: “…i poprave”
6159. Prenio je Ebu Zur´ah, od Jahje ibn ´Abdillaha ibn Bukejra, prenio mi je ´Abdullah ibn Lahij´ah, prenio mi je ´Ataa ibn Dinar, od Sa´ida ibn Džubejra koji je rekao za Allahove Riječi: “…i poprave”
“Tj. Onih koji poprave svoja djela”
[٦١٦٠] أخْبَرَنا مُحَمَّدُ بْنُ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ المُنادِي فِيما كَتَبَ إلَيَّ، ثَنا يُونُسُ بْنُ مُحَمَّدٍ المُؤَدِّبُ، ثَنا شَيْبانُ النَّحْوِيُّ، عَنْ قَتادَةَ ﴿وأصْلَحُوا﴾ قالَ: أصْلَحُوا ما بَيْنَهم وبَيْنَ اللَّهِ ورَسُولِهِ
6160. Prenio nam je Muhammed ibn ´Ubejdullah bin Munaadi koji mi je napisao, od Junusa bin Muhammeda el-Mueddeba, od Šejbana en-Nehvija od Katade: “… i poprave”
“Koji poprave ono što je između njih i Allaha i Poslanika”
I rekao je Allah, subhanehu ve te'ala:
إِلَّا ٱلَّذِينَ تَابُواْ وَأَصۡلَحُواْ وَبَيَّنُواْ فَأُوْلَٰٓئِكَ أَتُوبُ عَلَيۡهِمۡ وَأَنَا ٱلتَّوَّابُ ٱلرَّحِيمُ
“Izuzeti će biti samo oni koji se pokaju i poprave, i to javno ispolje; takvima ću Ja oprostiti, a Ja sam stalni Primatelj pokajanja, Milostivi.”
(El-Bekare: 160)
Rekao je Mukatil bin Sulejman, rahimehullah:
فقال سبحانه : { إلا الذين تابوا } من الكفر { وأصلحوا } العمل { وبينوا } أمر محمد صلى الله عليه وسلم للناس
“Riječi Subhane: “Izuzeti će biti samo oni koji se pokaju”, tj.: od kufra”
“…i poprave”: svoja djela, “i to javno ispolje” naredbu Muhammeda ljudima.”
Prenosi ibn Ebi Hatim, rahimehullah:
[١٤٥١] حَدَّثَنا عَلِيُّ بْنُ الحَسَنِ الهَرْثَمِيُّ، قالَ: سَمِعْتُ مُقاتِلَ بْنَ مُحَمَّدٍ يَحْكِي عَنِ ابْنِ غَمْزانَ الصُّوفِيِّ.
قَوْلُهُ: إلا الَّذِينَ تابُوا وأصْلَحُوا وبَيَّنُوا
قالَ: تَحْضُرُ هَؤُلاءِ الَّذِينَ أحْدَثُوا بِدَعًا فَبَيِّنْ لَهُمُ التَّوْبَةَ
1451. “Prenio nam je ´Ali ibn Hasan el-Harsemi, koji je rekao: Čuo sam Mukatila ibn Muhammeda da je ispričao od ibnu Gamzana es-Sufija oko Allahovih Riječi: “Izuzeti će biti samo oni koji se pokaju i poprave”
Rekao je: “Oni koji su uveli novotariju, pa njima jasno objašnjavate pokajanje (od toga).”
[١٤٥٢ ] حَدَّثَنا أبُو زُرْعَةَ، ثَنا يَحْيى بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ لَهِيعَةَ عَنْ عَطاءِ بْنِ دِينارٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ في قَوْلِهِ: ﴿إلا الَّذِينَ تابُوا﴾ يَعْنِي مِنَ الشِّرْكِ.
1452. „Prenio je Ebu Zur´ah od Jahje ibn ´Abdillaha bin Bukejra: Prenio mi je ´Abdullah ibn Lahij´ah, prenio mi je ´Ataa ibn Dinar, od Sa´ida ibn Džubejra koji je rekao za Allahove Riječi: „Izuzeti će biti samo oni koji se pokaju“
„Tj.: Od širka.“
Od Hasana bin Šekika se prenosi:
عن الحسن بن شقيق قال
كنا عند ابن المبارك ؛ إذ جاءه رجلٌ فقال له [ ابن المبارك ]: « أنت ذاك الجهمي؟
قال: نعم ،
قال : إذا خرجت من عندي فلا تَعُدْ إليَّ؛
قال الرجل : فأنا تائب ،
قال : لا ؛ حتى يظهر من توبتك مثل الذي ظهر من بدعتك
“Bili smo kod ibn Mubareka, pa je došao jedan čovjek kod njega, a Ibn Mubarek ga je pitao: “Jesil ti taj džehmijja?
Rekao je: “Da (jesam)”
Pa je odgovorio (Ibn Mubarek): “Ako je to tako, onda se makni od mene i nemoj se meni više vraćati!”
Pa je čovjek rekao: “Ali ja sam se pokajao”
Pa je rekao (Ibn Mubarek): “Ne nisi! Sve dok se tvoja tevba ispoljava na (isti) način kao što se je od tebe ispoljavala tvoja novotarija.”
( الإبانة الصغرى لابن بطة )
Ebu Hatim Muhammed ibn Idris je rekao:
وَلَقَدْ ذُكِرَ لأَبِي عَبْدِ اللهِ أَحْمَدَ بنِ حَنْبَلٍ رَجُلٌ مِنْ أَهْلِ العِلْمِ كَانَتْ لَهُ زلَّةٌ، وَأَنَّهُ تَابَ مِنْ زَلَّتِهِ، فَقَالَ: لَا يَقْبَلُ اللهُ ذلِكَ مِنْهُ حَتَّى يُظْهِرَ التَّوْبَةَ وَالرُّجُوْعَ عَنْ مَقَالَتِهِ، وَلْيُعْلِمَنَّ أَنَّهُ قَالَ مَقَالَتَهُ كَيْتَ وَكَيْتَ، وَأَنَّهُ تَابَ إِلَى اللهِ تَعَالَى مِنْ مَقَالَتِهِ وَرَجَعَ عَنْهُ، فَإِذَا ظَهَرَ ذلِكَ مِنْهُ حِيْنَئِذٍ تُقْبَلُ، ثُمَّ تَلَا أَبُو عَبْدِ اللهِ: {إِلَّا الَّذِينَ تَابُوا وَأَصْلَحُوا وَبَيَّنُوا}
“I spomenuto je Ebu Abdillahu Ahmedu ibn Hanbelu za jednog učenjaka koji je upao u novotariju, a potom se pokajao za svoju grešku pa je odgovorio:
“Allah to neće prihvatiti od njega dok javno ne pokaže svoje pokajanje i povratak od svoje tvrdnje. I neka javno obzanani svoje stavove i da se je pokajao Allahu Te´ala od svoga stava i da je povukao svoj stav. Ako to (na taj način) ispolji tako će se od njega prihvatiti, pa je zatim učio Ebu ´Abdillah:
إِلَّا الَّذِينَ تَابُوا وَأَصْلَحُوا وَبَيَّنُوا
“Izuzeti će biti samo oni koji se pokaju i poprave”
(ص300 - كتاب ذيل طبقات الحنابلة)
Rekao je Imam el-Khallal: Prenio nam je Meruzi da je Ebu ´Abdillah spomenao Harisa el-Muhasibija pa je zatim rekao:
وَقَالَ الخَلَّالُ: أَخْبَرَنَا المَرُّوْذِيُّ: أَنَّ أَبا عبدِ الله ذَكَرَ حَارِثًا المُحَاسِبِيَّ فقَالَ:
حارِثٌ أَصْلُ البَلِيَّةِ، يعني حَوَادِثَ كَلَام جَهْمٍ، مَا الآفةُ إلَّا حَارِثٌ، عامَّة مَنْ صحِبَهُ انْبَتكَ، إلَّا ابنَ العَلَّافِ . فإِنَّه ماتَ مَسْتُوْرًا، حَذِّرُوا عن حَارثٍ أَشَدَّ التَّحْذِيْرِ، قلتُ: إِنَّ قومًا يختَلِفُون إِليه؟ قَالَ: نَتَقَدَّمُ إِليهم لَعَلَّهُمْ لا يَعْرِفُونَ بِدْعَتَهُ. فإِنْ قَبِلُوا وإلَّا هُجِرُوا، ليس للحَارِثِ تَوْبَةٌ، يُشْهَدُ عليه ويَجْحَدُ، إِنَّما التَّوْبَةُ لِمَنِ اعتَرَفَ.
„Haris je korijen (svakog) iskušenja, tj. uveo (sproveo) je Džehmov govor. Haris nije ništa drugo nego (prava) napast. Većina onih koji su ga slijedili su bili prokleti, osim ibnu ´Alaaf, koji je preselio skriveno. Upozorite na Harisa na najžešći način.” Pa sam mu rekao:
"Neki ljudi (ipak) idu kod kod njega?” Pa je rekao: “(To su oni) koji idu kod njega i koji nisu upoznati sa njegovom novotarijom. A ako (ipak saznaju) i prihvate od njega - onda će se od njega klonuti. Za Harisa nema pokajanja, posvjedočio je protiv samog sebe i negirao to. Tevba je isključivo samo za onoga koji prizna svoju grešku”
٤٧٣ - مُحَمَّدُ بنُ أَبِي عَتَّابٍ ، أَبُو بَكْرٍ الأعْيَنُ. نَقَلَ عن إِمَامِنَا أَشْيَاء؛ مِنْهَا: قَالَ: أَتَيْتُ آدَمَ العَسْقَلَانِيّ، فَقُلْتُ لَهُ: عَبْدُ اللهِ بنُ صَالِحٍ كَاتبُ اللَّيْثِ بن سَعْدٍ يُقْرِئُكَ السَّلَامَ، قَالَ: لَا تُقْرِئُهُ مِنِّي السَّلَامَ، فَقُلْتُ لَهُ: لِمَ؟ قَالَ: لأنَّه قَالَ القُرْآنُ مَخْلُوقٌ. قَالَ: فَأَخْبَرْتُهُ بِعُذْرِهِ، وأنَّه أَظْهَرَ النَّدَامَةَ، وأَخْبَرَ النَّاسَ بالرُّجُوعِ، فَقَالَ: فأَقْرِئْهُ مِنِّي السَّلَامَ.
473. Rekao je Muhammed ibn Ebi ´Attab, od Ebu Bekra el-´Ajjana koji je od naših imama prenio, između ostalog je rekao: “Sreo sam Adema el-´Askalanija pa sam mu rekao: “´Abdullah ibn Salih je napisao Lejsu bin Sa´du i prenio mu je selam.” Pa je odgovorio:
“Nemojte od mene njemu prenijeti selam”, pa sam mu rekao: “Zbog čega?” Pa je rekao: “Jer je rekao da je Kur´an stvoren.” Pa sam ga obavijestio oko njegovog opravdanja i da je obznanio povratak (tj. tevbu) i da je ljudima prenio svoje pokajanje, pa mi je rekao: “Prenesite mu selam.”
(طبقات الحنابلة)
Prenosi se od ibnu-Mufliha koji je sastavio knjigu “Kitab el-Edebuš-Šerij´ah” u kojoj je sastavio poglavlje pod nazivom: “Poglavlje oko pokajanja od novotarskog fiska i od nevjerničke novotarije kao i uvjeti za ispravnosti te tevbe”. Rekao je zatim:
وَقَالَ الْقَاضِي أَبُو الْحُسَيْنِ بَعْدَ أَنْ ذَكَرَ هَذِهِ الرِّوَايَةَ وَغَيْرَهَا فَظَاهِرُ هَذِهِ الْأَلْفَاظِ قَبُولُ تَوْبَتِهِ مِنْهَا بَعْد الِاعْتِرَافِ وَالْمُجَانَبَةِ لِمَنْ كَانَ يُقَارِنُهُ وَمُضِيِّ سَنَةٍ، ثُمَّ ذَكَرَ رِوَايَةً ثَانِيَةً أَنَّهَا لَا تُقْبَلُ وَاخْتَارَهُ ابْنُ شَاقِلَا وَاحْتَجَّ لِاخْتِيَارِهِ بِقَوْلِهِ - عَلَيْهِ السَّلَامُ - «مَنْ سَنَّ سُنَّةً سَيِّئَةً كَانَ عَلَيْهِ وِزْرُهَا وَوِزْرُ مَنْ عَمِلَ بِهَا إلَى يَوْمِ الْقِيَامَةِ» وَرَوَى أَبُو حَفْصٍ الْعُكْبَرِيُّ بِإِسْنَادِهِ عَنْ أَنَسٍ مَرْفُوعًا «أَنَّ اللَّهَ عَزَّ وَجَلَّ احْتَجَبَ التَّوْبَةَ عَنْ كُلِّ صَاحِبِ بِدْعَةٍ» .
“Rekao je el-Kaadi Ebul-Hussejn nakon što je naveo te rivajete i drugo. Vanjština ovih predaja ukazuje na prihvatanje tevbe od onih koji je ispovijedaju i koji se klone od onoga na čemu su bili (od novotarije) a zatim protekne godina dana. Zatim je spomenuo drugu vrstu rivajeta da se od novotara ne prihvata tevba, tj. ono što je odabrao ibni Šakill koji je svoje mišljenje potkrijepio riječima Poslanika, ´alejhis-selam: “Onaj koji uvodi loš sunnet a koji bude zatim slijeđen, on će naslijediti njegov grijeh i teret grijeha poput onome onih koji ga slijede, sve do sudnjega dana." I prenio je Ebu Hafs el-´Ukburi sa senedom od Enesa: “Zaista Allah ´Azze ve Džell spriječava tevbu od svakog sljedbenika novotarije.”
فَأَمَّا مَنْ جَحَدَ فَلَا تَوْبَةَ لَهُ وَقَالَ فِي رِوَايَةِ الْمَرُّوذِيِّ وَإِذَا تَابَ الْمُبْتَدِعُ يُؤَجَّلُ سَنَةً حَتَّى تَصِحَّ تَوْبَتُهُ وَاحْتَجَّ بِحَدِيثِ إبْرَاهِيمَ التَّيْمِيِّ أَنَّ الْقَوْمَ نَازَلُوهُ فِي صَبِيغٍ بَعْدَ سَنَةٍ فَقَالَ جَالِسُوهُ وَكُونُوا مِنْهُ عَلَى حَذَرٍ.
“A što se tiče onoga koji negira da za njega nema tevbe, to se navodi u rivajetu od el-Maruzija da je Imam Ahmed rekao ako se pokaje novotar da će se sačekati godinu dana da bi se uvjerili u ispravnost njegovog pokajanja. Dokazujući to sa predajom od Ibrahima et-Tejmija da je jedan narod spustio ka Sebigu nakon godinu dana i rekli su “sjedite i budite sa njim - ali budite oprezni oko njega”
(ص109 - كتاب الآداب الشرعية والمنح المرعية - فصل في التوبة من البدعة المفسقة والمكفرة وما اشترط فيها)
A ova činjenica predstavlja mudrost prvih generacija da se sačeka ispravnost i autentičnost tevbe novotara godinu dana.
A što se tiče Sebiga:
Prenosi se predaja od Sebiga i ´Omera koji ga je udarao. Pa mu je Omer tokom udaranja rekao: „Obucite ga, stavite ga na kamilu i odvedite ga vani, sve dok ga ne odvedete u njegovo društvo. Pa tražite govornika da javno (njima) kaže: „Sebigh je tražio znanje, ali ga nije našao.“ Nakon toga je Sebig, sve do svoje smrti bio preziran od svoga naroda, a prije toga je bio vođa svog naroda.“
Na osnovnog tog djela `Omera, radijAllahu anh, je rekao i zaključio Imam eš-Šafi´i, rahimehullah sljedeće:
وعن الحسين بن علي قال: سمعت الشافعي يقول: حُكمي في أصحاب الكلام: أن يُضربوا بالجريدِ
ويحملوا على الإبل، ويُطاف بهم في العشائر والقبائل، ويُنادى عليهم هذا جَزاءُ مَن تركَ الكِتابَ
والسنة، وأخذَ في الكلامِ
I od Hussejna ibn Alija, se prenosi da je rekao: Čuo sam Šafi’i da je rekao:
“Moj propis o sljedbenicima kelama jeste, da moraju biti bičevani sa granama palme (tj. bez listova palmine grane), da moraju biti smješteni na kamilu, i da bude pozvana njegova porodica i njegovo pleme okolo njega, te da se njima javno kaže:
“Ovo je kazna za onoga, koji ostavi Allahovu Knjigu i Sunnet te prihvati kelam.”
الرد على المبتدعة - ابن البناء الحنبلي
Sebig ibn Isl je čovjek koji je živio za vrijeme Omera radijAllahu anh, i koji je bio žestoko bojkotovan i udaran od strane Omera, jer se je bavio sa dvosmislenim ajetima (tj. mutešabih) i ostavio je muhkem ajete.
Prenosi se u Šerh Usul el-`Itikad od Lalakaija:
١١٣٦ - أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ قَالَ: أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ الْبَغَوِيُّ قَالَ: ثنا دَاوُدُ بْنُ رُشَيْدٍ قَالَ: ثنا مَكِّيُّ , عَنِ الْجُعَيْدِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ , عَنْ يَزِيدَ بْنِ خُصَيْفَةَ , عَنِ السَّايِبِ بْنِ يَزِيدَ , أَتَى عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ فَقِيلَ: يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ إِنَّا ⦗٧٠٢⦘ لَقِينَا رَجُلًا يَسْأَلُ عَنْ تَأْوِيلِ الْقُرْآنِ , فَقَالَ عُمَرُ: اللَّهُمَّ مَكِّنِّي مِنْهُ، قَالَ: فَبَيْنَمَا عُمَرُ ذَاتَ يَوْمٍ جَالِسًا يُغَدِّي النَّاسَ إِذْ جَاءَ رَجُلٌ، عَلَيْهِ ثِيَابٌ وَعِمَامَةٌ فَتَغَدَّى حَتَّى إِذَا فَرَغَ قَالَ: يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ: {وَالذَّارِيَاتِ ذَرْوَا} [الذاريات: ١] ، {فَالْحَامِلَاتِ وِقْرَا} [الذاريات: ٢] فَقَالَ عُمَرُ: أَنْتَ هُوَ، فَقَامَ إِلَيْهِ وَحَسَرَ عَنْ ذِرَاعَيْهِ فَلَمْ يَزَلْ يَجْلِدُهُ حَتَّى سَقَطَتْ عِمَامَتُهُ، فَقَالَ: وَالَّذِي نَفْسُ عُمَرَ بِيَدِهِ لَوْ وَجَدَّتُكَ مَحْلُوقًا لَضَرَبْتُ رَأْسَكَ، أَلْبِسُوهُ ثِيَابًا وَاحْمِلُوهُ عَلَى قَتَبٍ ثُمَّ أَخْرِجُوهُ حَتَّى تَقْدُمُوا بِهِ بِلَادَهُ، ثُمَّ لِيَقُمْ خَطِيبًا ثُمَّ يَقُولَ: إِنَّ صَبِيغًا ابْتَغَى الْعِلْمَ، فَأَخْطَأَهُ فَلَمْ يَزَلْ، وَصَبِيَّغًا فِي قَوْمِهِ حَتَّى هَلَكَ وَكَانَ سَيِّدَ قَوْمِهِ
1136 “Prenio nam je Muhammed ibn ´AbdurRahman koji je rekao: Prenio nam je ´Abdullah ibn Muhammed el-Begavi koji je rekao: Od Davuda ibn Rušejda koji je rekao: Prenio je Mekki od Džu´ejda ibn ´AbdirRahmana od Jezida bin Khusejfe od Sejiba ibn Jezida, došao je `Omer ibn Hattab i rekli su mu:
“O Emirul-Mu´minin! Došao je do nas jedan čovjek i pitao je za (ili oko) tumačenje Kur´ana”, pa je ´Omer rekao: “Allahume, makni (sačuvaj) ga od mene.” Rekao je: “Jednog dana, dok je Omer sjedio i hranio ljude, došao je jedan čovjek, obučen u odjeći i turbanu a koji je zatim ručao. Nakon što je završio, rekao je:
“O Emirul-Mu´minin!
{وَالذَّارِيَاتِ ذَرْوَا فَالْحَامِلَاتِ وِقْرَا}
“Tako mi onih koji uzdižu prašinu i onih koji teret nose” (Ez-Zerijat : 1-2)” Pa je rekao ´Omer: “Ti si taj!” Pa je zatim ustao, povukao je svoja rukava i počeo je ga udarati sve dok njegov turban nije pao sa njega, i rekao je zatim:
“Tako mi Onoga u čijim rukama je ´Omerova duša, da sam te sreo obrijanog - maknuo bi ti glavu!” Pa je naredio: „Obucite ga, stavite ga na kamilu i odvedite ga vani, sve dok ga ne odvedete u njegovo društvo. Pa tražite govornika da javno (njima) kaže: „Sabigh je tražio znanje, ali ga nije našao.“ Nakon toga je Sabigh, sve do svoje smrti bio preziran od svoga naroda, a prije toga je bio vođa svog naroda .“
(كتاب شرح أصول اعتقاد أهل السنة والجماعة - سياق ما روي عن النبي صلى الله عليه وسلم والصحابة والتابعين في مجانبة أهل القدر وسائر أهل الأهواء)
Šta tiče ne-prihvatanja pokajanja od određenih vrsta djela riddeta ili kufra i razilaženja da li se uopšte poziva u pokajanje u slučaju da se poziva - poznato razilaženje koliko puta se to radi:
Rekao je Allah, subhanehu ve te'ala:
إِنَّ ٱلَّذِينَ ءَامَنُواْ ثُمَّ كَفَرُواْ ثُمَّ ءَامَنُواْ ثُمَّ كَفَرُواْ ثُمَّ ٱزۡدَادُواْ كُفۡرٗا لَّمۡ يَكُنِ ٱللَّهُ لِيَغۡفِرَ لَهُمۡ وَلَا لِيَهۡدِيَهُمۡ سَبِيلَۢا
“Onima koji su bili vjernici, a zatim postali nevjernici, pa opet postali vjernici i ponovo postali nevjernici, i pojačali nevjerovanje, Allah, doista, neće oprostiti i neće ih na Pravi put izvesti”
(En-Nisaa : 137)
Rekao je Ebu Dž´afer et-Taberi:
وقد ذهب قوم إلى أن المرتد يُستتاب ثلاثًا، انتزاعًا منهم بهذه الآية، وخالفهم على ذلك آخرون
“Došla (pojavila se) je jedna grupa ljudi koji su zagovarali, da se murted tri puta poziva u pokajanje. Osvrćujući se na navedeni ajet. Ali se je jedna skupina tome suprotstavila.”
ذكر من قال: يستتاب ثلاثًا
“Spomen onih koji su zagovarali: “Poziva se u pokajanje tri puta”:
حدثنا ابن وكيع قال، حدثنا حفص، عن أشعث، عن الشعبي، عن علي عليه السلام قال: إن كنتُ لمستتيبَ المرتدّ ثلاثًا. ثم قرأ هذه الآية:"إن الذين آمنوا ثم كفروا ثم آمنوا ثم كفروا".
“Prenio je ibn Veki´i koji je rekao: Prenio je Hafs, od Eš´asa, od Ša´bija od ´Alije (ibn Ebi Taliba):
“Mi smo pozivale (ili imali smo običaj da pozivamo) murtede tri puta u pokajanje”, pa je zatim učio sljedeće ajete: “Onima koji su bili vjernici, a zatim postali nevjernici, pa opet postali vjernici i ponovo postali nevjernici, i pojačali nevjerovanje.”
حدثنا ابن وكيع قال، حدثنا أبي، عن سفيان، عن جابر، عن عامر، عن علي رضي الله عنه: يستتاب المرتد ثلاثًا. ثم قرأ:"إن الذين آمنوا ثم كفروا ثم آمنوا ثم كفروا ثم ازدادوا كفرًا"،.
“Prenio je ibn Veki´i koji je rekao: Prenio je moj otac, od Sufjana, od Džabira, od ´Amira, od ´Alije, radijaAllahu anh:
“Murted se tri puta poziva u pokajanje”, pa je zatim učio: “Onima koji su bili vjernici, a zatim postali nevjernici, pa opet postali vjernici i ponovo postali nevjernici.”
حدثنا ابن وكيع قال، حدثنا أبي، عن سفيان، عن عبد الكريم، عن رجل، عن ابن عمر قال: يستتاب المرتد ثلاثًا
“Prenio je ibn Veki´i koji je rekao: Prenio je moj otac, od Sufjana, od ´Abdil-Kerima, od jednog čovjeka, od ibn ´Omera da je rekao:
“Murted se poziva u pokajanje tri puta.”
وقال آخرون: يستتابُ كلما ارتدّ
“A neki drugi su rekli: Poziva se svaki put kada neko upadne u riddet”
ذكر من قال ذلك
“Spomen onih koji su to zagovarali:
حدثنا ابن وكيع قال، حدثنا أبي، عن سفيان، عن عمرو بن قيس، عمن سمع إبراهيم قال: يستتاب المرتدّ كلما ارتدّ.
“Prenio je ibn Veki´i koji je rekao: Prenio je moj otac, od Sufjana, od `Omera ibn Kejsa koji je čuo kako je Ibrahim rekao:
“Pozivaće se murted svaki put u pokajanje kada upada u riddet.”
Rekao je Imam es-Sem´ani, rahimehullah:
قَوْله تَعَالَى: ﴿إِن الَّذين آمنُوا ثمَّ كفرُوا ثمَّ آمنُوا ثمَّ كفرُوا ثمَّ ازدادوا كفرا﴾ قَالَ قَتَادَة: هَذَا فِي الْيَهُود، آمنُوا بمُوسَى، ثمَّ كفرُوا بِهِ بِعبَادة الْعجل، ثمَّ آمنُوا بمُوسَى بِالتَّوْبَةِ، ثمَّ كفرُوا بِعِيسَى، ثمَّ ازدادوا كفرُوا بِمُحَمد، وَقيل: هُوَ فِي جَمِيع أهل الْكتاب من الْيَهُود وَالنَّصَارَى؛ آمنُوا بِنَبِيِّهِمْ، ثمَّ كفرُوا بِهِ، وآمنوا بِكِتَابِهِمْ، ثمَّ كفرُوا بِهِ ثمَّ ازدادوا كفرا بِمُحَمد. وَقَالَ مُجَاهِد: هُوَ فِي قوم مرتدين آمنُوا، ثمَّ ارْتَدُّوا، ثمَّ آمنُوا ثمَّ ارْتَدُّوا.
وَمثل هَذَا هَل تقبل تَوْبَته؟
„Allahove Riječi:
“Onima koji su bili vjernici, a zatim postali nevjernici, pa opet postali vjernici i ponovo postali nevjernici, i pojačali nevjerovanje, Allah, doista, neće oprostiti i neće ih na Pravi put izvesti”
“Rekao je Katade:
“Ovo vrijedi za židove koji su izvršili iman u Musaa, pa su zatim učinili kufr sa upučenjem ´ibadeta ka teletu. Zatim su izvršili iman u Musaa sa Tevratom - a nakon toga su počinili kufr u `Isaa. A zatim im se je kufr pojačao u Muhammeda ﷺ. I bilo je rečeno: “Ovo se odnosi na sve sljedbenike knjige od židova i od kršćana, koji su vjerovali u njihovog poslanika, pa su počinili kufr u njega, a zatim su ispoljili iman u njihove knjige. I zatim su i u njih (također) učinili kufr i na kraju im se povećao kufr u Muhammeda ﷺ.” I rekao je Mudžahid:
“Ovo vrijedi za narod od murteda koji je potvrdio iman, zatim odpadne, zatim potvrđuje iman i zatim (ponovo) upada u riddet.” Jeli se od ovakvih (i sličnih) prihvata tevba?”
قَالَ عَليّ: لَا تقبل تَوْبَته؛ فَإِنَّهُ إِذا آمن، ثمَّ كفر، ثمَّ آمن، ثمَّ كفر، فَلَو أَرَادَ أَن يُؤمن لَا يقبل مِنْهُ، وَيقتل؛ لقَوْله - تَعَالَى -: لم يكن الله ليغفر لَهُم
“Rekao je ´Alij:
“Od njih se ne prihvata tevba! Jer ako uspostave iman a zatim čine kufr, a nakon toga opet ispoljavaju iman i zatim (ponovo) počine kufr. Ako bih željeli nakon toga da sprovode iman - ne bih se od njih to prihvatilo nego bih se nad njima sprovodila šerijatska kazna, to sa Riječima Uzvišenog:
لم يكن الله ليغفر لَهُم
“Allah, doista, neće im oprostiti”
(تفسير السمعاني — السمعاني (٤٨٩ هـ))
Zatim je spomenuo drugo gledište i stav druge grupacije, koja je zagovarala da se ipak prihvata tevba od ovakvih i sličnih, argumentirajuči s time, da se taj ajet odnosi na munafike.
Pored razilaženja da li se poziva osoba koja stalno/više puta upada u riddet i navedeno razilaženje koliko puta se to izvršava, postoje nekoliko druga vrsta vrsta riddeta, u kojima se vidi u komentaru selefa, da nisu smatrali da se te jedinke moraju neminovno pozivati u pokajanje:
1. Osoba koja sebi pripisuje Rububijjet ili poslanstvo:
Prenosi se u Zadul-Musafir od Ghulama el-Khallala (363 n.H), koji je bio učenik el-Khallala, knjiga koja predstavlja najstarije djelo hanbelijskog fikha, da je Imam Ahmed bio upitan:
وقال في رجل قال: إنّي نبي. إن كان صحيح العقل فادَّعَى النبوة فهو مرتد، وهو أعظَمُ جُرْمًا من المرتد، ولو قُتِلَ مِن غيرِ [أن] يُسَتَتَابَ لَم أَرَ به بأسا
“Čovjek koji sa sebe kaže: “Ja sam Poslanik”. Ako je ta osoba zdravog razuma i da sebi pripisuje poslanstvo - takav je murted. Štovišejoš je veće krivice (ili kritike) od samog murteda. I ne vidim u tome ništa sporno, da se nad njemu sprovodi kazna bez pozivanja u pokajanja.”
وقال في رواية حنبل: كلُّ مَن شَتَم النبيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَو تَنقَّصَهُ، مسلما كان أو كافرًا، فَعَلَيهِ القتل، وأَرَى أَن يُقتَلَ ولا يُستَتَابَ
“I rekao je u rivajetu koji prenosi Hanbel:
“Svako, koji psuje Poslanika ili ga vrijeđa, od muslimana ili od kafira - nad njim je samo šerijatska kazna. I smatram da se to treba sprovoditi bez pozivanja u pokajanje.”
2. Sihirbazi i slični:
قال الإمام أحمد -رحمه الله-: ثبت قتل الساحر بغير استتابة عن ثلاثة من أصحاب النبي ﷺ يعني: عمر بن الخطاب، وابنته حفصة، وجندب الخير الأزدي
Prenosi da je Imam Ahmed, rahimehullah, rekao:
“Potvrđena nam je šerijatska kazna za sihirbaza bez pozivanja u pokajanja sa strane tri ashaba Allahovog Poslanika ﷺ. Tj.: ´Omer ibn Hattab, bintu Hafsa i Džundub el-Hajr el-Azdi.”
3. Pozivači i hatibi džehmijja:
Rekao je Ebu Sa´id ed-Darimi, rahimehullah, u svojoj poznatoj knjizi “Er-Redd ´alel-Džehmijje” u kojoj je završio svoje djelo sa poglavljem pod nazivom “Sprovođenje šerijatske kazne nad zindicima i džehmijjama - i njihovo pozivanje u pokajanje”
٣٩١ - وَسَمِعْتُ الرَّبِيعَ بْنَ نَافِعٍ أَبَا تَوْبَةَ الْحَلَبِيَّ، يَقُولُ: نَاظَرْتُ أَحْمَدَ بْنَ حَنْبَلٍ رَحِمَهُ اللَّهُ فِي قَتْلِ هَؤُلَاءِ الْجَهْمِيَّةِ، فَقَالَ: يُسْتَتَابُونَ ، فَقُلْتُ لَهُ: أَمَّا خُطَبَاؤُهُمْ فَلَا يُسْتَتَابُونَ
391. “I čuo sam er-Rab´ia bin Nafi´a Eba Tevba el-Halebi da je rekao:
“Sreo sam Ahmeda ibn Hanbela rahimehullah, i pitao sam ga oko sprovođenja šerijatske kazne nad džehmijama, i odgovorio mi je:
“Pozivaju se u pokajanje.” Pa mi je zatim rekao: “A šta se tiče njihovih pozivača - oni se ne pozivaju u pokajanje.”
- حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ الْمِصْرِيُّ، ثنا مَالِكُ بْنُ أَنَسٍ، عَنْ زَيْدِ بْنِ أَسْلَمَ، أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «مَنْ غَيَّرَ دِينَهُ فَاضْرِبُوا عُنُقَهُ» قَالَ مَالِكٌ: مَعْنَى حَدِيثُ النَّبِيِّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فِيمَا نَرَى وَاللَّهُ أَعْلَمُ، أَنَّهُ مَنْ خَرَجَ مِنَ الْإِسْلَامِ إِلَى غَيْرِهِ، مِثْلُ الزَّنَادِقَةِ وَأَشْبَاهِهَا، فَإِنَّ أُولَئِكَ يُقْتَلُونَ وَلَا يُسْتَتَابُونَ، لِأَنَّهُ لَا تُعْرَفُ تَوْبَتُهُمْ، وَأَنَّهُمْ قَدْ كَانُوا يُسِرُّونَ الْكُفْرَ وَيُعْلِنُونَ بِالْإِسْلَامِ، فَلَا أُرَى أَنْ يُسْتَتَابَ هَؤُلَاءِ، وَلَا يُقْبَلَ قَوْلُهُمْ، وَأَمَّا مَنْ خَرَجَ مِنَ الْإِسْلَامِ إِلَى غَيْرِهِ وَأَظْهَرَ ذَلِكَ فَإِنَّهُ يُسْتَتَابُ، فَإِنْ تَابَ وَإِلَّا قُتِلَ، وَذَلِكَ أَنَّهُ لَوْ أَنَّ قَوْمًا كَانُوا عَلَى ذَلِكَ، رَأَيْتُ أَنْ يُدْعَوْا إِلَى الْإِسْلَامِ وَيُسْتَتَابُوا، فَإِنْ تَابُوا قُبِلَ ذَلِكَ مِنْهُمْ، وَإِنْ لَمْ يَتُوبُوا قُتِلُوا
قَالَ مَالِكٌ: وَلَمْ يَعْنِ بِهَذَا الْحَدِيثِ مَنْ خَرَجَ مِنَ الْيَهُودِيَّةِ إِلَى النَّصْرَانِيَّةِ، وَلَا مِنَ النَّصْرَانِيَّةِ إِلَى الْيَهُودِيَّةِ، إِنَّمَا عَنَى بِذَلِكَ مَن خَرَجَ مِنَ الْإِسْلَامِ إِلَى غَيْرِهِ فِيمَا نُرَى، وَاللَّهُ أَعْلَمُ.
Komentarisao je Imam Malik, rahimehullah, naredbu Poslanika ﷺ za onoga koji promjeni svoj din:
“Značenje hadisa Poslanika ﷺ je a Allah najbolje zna i ono što smatramo jeste, onaj koji izlazi iz islama u drugi din poput zindika i sličnih - nad njima se sprovodi šerijatska kazna bez (!) pozivanja u pokajanja. Jer za njih nije poznato pokajanje (tj. Za njih nema pokajanja). Jer su prekrivali (svoj) kufr i ispoljavali su islam. Tako da ne smatram da se ovakvi moraju pozivati u pokajanje, niti da se njihov govor prihvata.”
“A što se tiče onoga, koji izlazi iz islama u drugi din i kojeg zatim ispoljava, ovakvi se pozivaju u pokajanje. Ako se pokaju (onda će) se prihvatiti - i u slučaju da odbijaju, zatim će se nad njima (također) sprovoditi kazna. A to je iz razloga, da ako je neki narod na tome, smatram da će biti pozvani u islam i da se pozivaju u pokajanje. I u slučaju da se pokaju - biće to prihvaćeno od njih - i slučaju da se sustegnu (od tevbe) sprovodiće se nad njima kazna. A u ovoj predaji se ne cilja na židova koji izlazi iz svog dina u kršćanstvo, niti na kršćana koji ulazi u židovstvo (ili judaizam), nego se to štaviše odnosi na onoga koji izlazi iz islama u drugi din, to je ono što mi smatramo, a Allah najbolje zna!”
Zatim je Ebu Sa´id, rahimehullah, komentarisao te predaje:
٣٩٣ - قَالَ أَبُو سَعِيدٍ رَحِمَهُ اللَّهُ: فَأَيُّ كُفْرٍ أَعْظَمُ مِنْ كُفْرِ قَوْمٍ رَأَى فُقَهَاءُ الْمَدِينَةِ مِثْلُ سَعْدِ بْنِ إِبْرَاهِيمَ وَمَالِكِ بْنِ أَنَسٍ أَنَّهُمْ يُقْتَلُونَ وَلَا يُسْتَتَابُونَ؛ إِعْظَامًا لِكُفْرِهِمْ، وَالْمُرْتَدُّ عِنْدَهُمْ يُسْتَتَابُ وَيُقْبَلُ رُجُوعُهُ، فَكَانَتِ الزَّنْدَقَةُ أَكْبَرَ فِي أَنْفُسِهِمْ مِنَ الِارْتِدَادِ وَمِنْ كُفْرِ الْيَهُودِ وَالنَّصَارَى
393. “Rekao je Ebu Sa´id:
“Pa koji je veći kufr od onog naroda, za kojeg su fakihi iz medine podput Sa´da bin Ibrahima i Malika ibn Enesa rekli, da se nad njima sprovodi šerijatska kazna i da se ne pozivaju u pokajanje? To zbog njihovog ogromnog kufra, a murted (inače) kod njih se poziva u pokajanje i prihvata se njegov povratak, ali su ovi zindici u većem riddetu i kufru od samih židova i kršćana.”
Pa je rekao zatim:
وَلِذَلِكَ قَالَ ابْنُ الْمُبَارَكِ رَحِمَهُ اللَّهُ: «لَأَنْ أَحْكِيَ كَلَامَ الْيَهُودِ وَالنَّصَارَى أَحَبُّ إِلَيَّ مِنْ أَنْ أَحْكِيَ كَلَامَ الْجَهْمِيَّةِ»
“I upravo iz tog razloga je rekao ibn Mubarek, rahimehullah:
“Da prenosim govor židova i kršćana mi je preče (ili draže) umjesto da prenosim govor džehmijja.”
I komentarisao je ed-Darimi, rahimehullah, kratkim jasnim riječima navođene predaje:
٣٩٥ - قَالَ أَبُو سَعِيدٍ: وَصَدَقَ ابْنُ الْمُبَارَكِ، إِنَّ مِنْ كَلَامِهِمْ مَا هُوَ أَوْحَشُ مِنْ كَلَامِ الْيَهُودِ وَالنَّصَارَى، فَلِذَلِكَ رَأَى أَهْلُ الْمَدِينَةِ أَنْ يُقْتَلُوا وَلَا يُسْتَتَابُوا، وَلِذَلِكَ قَالَ أَبُو تَوْبَةَ لِأَحْمَدَ بْنِ حَنْبَلٍ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُمَا: أَمَّا خُطَبَاؤُهُمْ فَلَا يُسْتَتَابُونَ، وَتُضَرَبُ أَعْنَاقُهُمْ؛ لِأَنَّ الْخُطَبَاءَ اعْتَقَدُوا دِينًا فِي أَنْفُسِهِمْ عَلَى بَصَرٍ مِنْهُمْ بِسُوءِ مَذَاهِبِهِمْ، وَأَظْهَرُوا الْإِسْلَامَ تَعَوُّذًا وَجُنَّةً مِنَ الْقَتْلِ، وَلَا تَكَادُ تَرَى الْبَصِيرَ مِنْهُمْ بِمَذْهَبِهِ يَرْجِعُ عَنْ رَأْيِهِ.
395. Rekao je Ebu Sa´id:
“I bio je ibn Mubarek u pravu! Njihov govor (tj. Od džehmijja) je gori od samih židova i kršćana, i upravo iz tog razloga, pravnici medine su smatrali da se nad njima (odmah) sprovodi šerijatska kazna - bez pozivanja u pokajanje. I zbog toga je rekao Ebu Tevba da je Imam Ahmed rekao:
"A šta se tiče njihovih pozivača - oni se ne pozivaju u pokajanje. Jer (njihovi) pozivači to vjeruju svojevoljno kao posljedica svog prljavog mezheba i zato ispoljavaju islam, da bi se zaštitili od sprovođenja šerijatske kazne nad njima. Skoro nemoguće je vidjeti nekoga od njih, koji svojevoljno sprovodi svoj mezheb da će se vratiti od svoga (ličnog) stava."
Iz ovih predaja imamo nekoliko fajdi (koristi):
1. Potrvrda od strane ‘uleme selefa, da se pokajanje od kufra, širka i novotarije, izvršava sa:
-Ubjeđenjem, prihvatanjem i povratkom ka istini
-Popravljanjem djela i pokornost Allahu oko poziva od obaveza
-Čvrstim držanjem uz istinu i pokornost
Na tu činjenicu, tj. da je nužno potrebno da novotar priznaje svoju grešku i da se pokaje na već prethodnog načina, se i nadovezuju neminovno uslovi rasprave ili samog razgovora sa novotarem.
Rekao je Imam el-Adžurri, rahimehullah:
إن كان الذي يسألك مسألته، مسألة مسترشد إلى طريق الحق لا مناظرة، فأرشده بأرشد ما يكون من البيان بالعلم من الكتاب والسنة، وقول الصحابة، وقول أئمة المسلمين. وإن كان يريد مناظرتك ومجادلتك، فهذا الذي كره لك العلماء، فلا تناظره، واحذره على دينك، كما قال من تقدم من أئمة المسلمين إن كنت لهم متبعًا.
„Ako te osoba koja te pita za određenu mes’elu, tražejući uspjeh do puta istine a ne radi rasprave – ti mu dostavi (istinu) sa jasnim dokazima sa znanjem iz knjige i sunneta, od govora ashaba kao i od govora ‘uleme muslimana. A ako traže od tebe da se (samo) raspravljaš i diskutuješ – to je upravo ta stvar koja je ‘ulema zabranjivala, tako da nemoj se s njima raspravljati! I čuvaj svoju vjeru kao što je već prethodilo od ‘uleme muslimana ako ih slijediš.“
(الشريعة / ٦٩ - ٧١ )
Tako je očigledno, da su i učenjaci selefa uspostavili šart, da novotar koji traži odgovor na određene mes’ele, da se nad njemu mora vidjeti spremnost da prihvati istinu – i da na tome putu ne pokazuje ikakav trag od rasprave. A u slučaju da novotar s time samo želi raspravu, obaveza je ga napustiti da bih musliman sačuvao svoje srce od šubuhata. A u suštini, šutnja ka ovakvim osobinama je naj efikasan put i način suprotstavlja njima, kao što je Imam el-Adžurri također rekao:
سكوتك عنهم وهجرتك لِما تكلموا به أشد عليهم من مناظرتك لهم، كذا قال من تقدم من السلف الصالح من علماء المسلمين
“Njega prečućati i od njega se kloniti je teže za njega (da to podnosi) nego da se s njim raspravljaš, kao što su nam učenjaci od selefa od ‘uleme muslimana prije nas rekli.“
(الشريعة / ٦٩ - ٧١ )
Mimo navedene teme, u tim predajama se nalazi kategorički dokaz sa su djela sama po sebi od imana, i da nema imana bez djela kao što je prethodio poznati idžm’a ummeta.
Također i dokaz, da bez odricanja od kufra i širka, koje su Sa’id ibn Džubejr kao i Mukatil bin Sulejman u tefsiru naveli, koje se u suštini može samo nužno sprovoditi kroz negaciju islama onih koji upućuju svoje ‘ibadete nekome drugome mimo Allaha i koji su izašli s time iz dinul-khaalisa, da bez tog djela – još na dunjalunku nema zaštite imetka niti na ahiretu nema ulaska u džennet, u kojem je Allah Subhane obećao onima, koji su se odrekli i očistili od ridžsa i širka a zatim sve ‘ibadete samo Njemu isključivo uputili – da će biti od uspješnih!
2. Preciznosti od strane selefa, kao što je ibn Mubarek uspostavio uslov prihvatanja pokajanja:
„Ne nisi! Sve dok se tvoja tevba ispoljava na (isti) način kao što se je od tebe ispoljavala tvoja novotarija.”
I da Allah neće primiti tevbu ako nije na isti način od-rađena kao što je osoba pozivala u novotariju:
“Allah od njega neće prihvatiti tevbu sve dok ne jasno izjašnjava tevbu i povratak od svoga stava. I da objašnjava svoje stavove itd. I da se je pokajao Allahu Te´ala od svoga stava i da je povukao svoj stav. Ako to (na taj način) izjašnjava tako će se od njega prihvatiti“
I govor:
„Tevba je isključivo samo za onoga koji to ispoljava.”
I uslov:
„i da je izjasnio povratak (tj. tevbu) i da je ljudima prenio svoje pokajanje“
...nakon čega je prihvatio učenjak njegovo tevbu, jer su mu prenijeli da je izjasnio svoje pokajanje među ljudima tj. Javno.
A ove uslovi su skoro od strane ljudi zaboravljene, što često dovodi društvo do raskola i cijepljenja. Dok su prve generacije nama jasno prenijeli granice i uslovi tevbe od novotarije i da tu nema mjesto za emocije, često vidimo i svjedoci smo, kako kod određenih ljudi preovladaju emocije oko određenih pojedinaca i imena novotara, od kojih nije poznato da su se na već opisan način pokajali. Nego što više ljudi ih brane bez ikakvog utemeljenog dokaza i spremni su i da žrtvuju svoju energiju oko odbrane njih. Nije rijetkost, da Allah spušta fitnu na ovakve osobine radi napuštanja prakse prve generacija i preferiranja emocija, sve dok te isti preuzimaju i stavove i greške od istih, i u ‘akidetskim pitanjima sa lažnim prigovorom i zbog straha napuštanja nekoga radi novotarije.
3. Mudrost selefa, nakon temelja i uslova pokajanja da nisu neminovno odmah prihvatili pokajanje novotara, nego su sačekali godinu dana da se utvrditi tevba, kao što je rekao Imam Ahmed:
"...navodi se u rivajetu od el-Marudija da je Imam Ahmed rekao; ako se pokaje novotar da će se sačekati godinu dana da bih se utvrdila njegova tevba. Dokazajući to sa predajom od Ibrahima et-Tejmija da je jedan narod spustio ka Sabigu nakon godinu dana i rekli su “sjedite i budite s njim - ali budite oprezni sa njim."
A i ova praksa je nažalost skoro zaboravljena, nego što više, vidimo kako se ne rijetko ljudima koji su još do jučer „plivali“ u novotarijama, kako se njima daje bez ograničen pristup. Također uz napuštanja ove prakse slijedi iskušenje od raskola ili još žešćih i opasnijih oblika iskušenja, da se od novotara koji se nije ispravno pokajao lako prihvata tevba – da na kraju ponovo truje redove muslimana.
4. Očigledno razilaženje oko pozivanja u pokajanje, tj. u kojim slučajevima se traži pokajanje, i koliko puta i jedinke kod koji nema pokajanja.
5. Govor Darimija, rahimehullah, koji lomi šubuhate i „prigovore“ neznalice sa strane onih koji bezobrazno lažu da:
"Negiranje islama džehmijjama nije mes’ela idžma’a."
Iako su u osnovi prethodile većinom predaje oko pozivanja u pokajanje džehmijja i zindika a i mimo toga da je svakome muslimanu poznat propis džehmijja:
Ako već imamo potvrđene predaje, da je jedna grupa učenjaka zagovarala da kod zindika i džehmijja nema pokajanja kao što to nema kod sihirbaza ili onoga koji sebi pripisuje poslanstvo, trebaju se pitati ti isti ljudi, kako je moguće da se je onda zvanično „razišla“ ‘ulema oko negiranja islama džehmijja?
سُبْحَانَهُ وَتَعَالَىٰ عَمَّا يَقُولُونَ عُلُوًّا كَبِيرًا
"Slavljen je On i visinom velikom uzvišen naspram onoga što oni govore!" (El-Israa: 43)
"Negacija islama onoga koji psuje Allaha ili Njegovog Poslanika se vraća na ubjeđenje srca i na nijjet."
Što je u suštini govor najgorih džehmijja, koji su ograničavali kufr isključivo samo na poricanja srca. A ovo se također sa jasnim riječima Imama Ahmeda, rahimehullah, istrijebava:
“Svak, koji psuje Poslanika ili ga vrijeđa, od muslimana ili od kafira - nad njemu je samo šerijatska kazna. I smatram da se to treba sprovoditi bez pozivanja u pokajanja.”
Ne samo to, nego kao što je prenio i Imam Muhammad es-Sahnun (256 n.H), rahimehullah:
:وقال مُحَمَّد بنُ سحنون
(أجمع العُلَماءُ على أنَّ شاتِمَ النَّبيِّ صلَّى اللهُ عليه وسلَّم، المتنَقِّصَ له: كافِرٌ، والوعيدُ جارٍ عليه بعذابِ اللهِ له، وحُكمُه عند الأمَّةِ القَتلُ، ومن شَكَّ في كُفْرِه وعَذابِه كَفَر
„Složila se ‘ulema da onaj koji psuje Poslanika ili ga omalovažava – da za njega prijeti Allahova kazna. I propis kod cijelog ummeta je sprovođenja kazne nad njim. A onaj (!) koji sumnja u njegov kufr i u njegovu kaznu (!!!) počinio je kufr.“
Tako neka se pitaju brača Džehma i Džahida: „Gdje je otklonjene šubuhata?“ „Gdje je uspostavljanja dokaza?“ „Gdje je uzimanje nijjeta u obzir?“ Pogotovo što Imam Sehnun, rahimehullah, nije samo prenio idžm’a onoga koji psuje Poslanika, i ne samo oko sumnje u njegov kufr – nego i konsenzus da onaj koji sumnja u Allahovu Kaznu za ovakvu osobu da je počinila kufr!
!! و إلى الله المشتكى و لا حول ولا قوة الا بالله
:قام بإعداده الفقير إلى الله
.عدنان بن يوسف أبو عزام
السَّبتُ ٨ رَبِيعُ الآخِر ١٤٤٦
